А да се вратимо спорту

Иза нас је прво одмеравање снага Црвене звезде и Партизана у овој години. У четвртак, 4. јануара, састали су се њихови кошаркаши у Евролиги. Без обзира на коначан исход већ унапред је изгубио – спорт. И то не први пут.

Већ дуже време на трибинама су на нашим кошаркашким „вечитим дербијима” само навијачи домаћина. Нетрпљивост, мржња или како год да се назове та страст, толико је непомирљива да би браћа, другари, комшије, колеге, ако нису на истој страни, могли, народски речено, да поваде једни другима очи.

То је слика савременог спорта. На речима се сви, без изузетка, заклињемо да он спаја људе. На делу прокопан је толики понор да му се ни дно, ни друга стране више и не назиру. Такво схватање спорта је и у свету.

Ми пратимо Грчку у којој је то одавно обичај. У Француској су се, при крају прошле године, изболи ножевима усијане главе у чијим су срцима Нант и Ница. Сличних примера је свуда и, што је најгоре, нису ни тако ретки.

Празници попут Божића су прилика да се запитамо можемо ли да се вратимо исконским вредностима спорта? Да ли ће икада навијачи два различита клуба да седе један поред другог и уљудно прате оно што се дешава на игралишту? Да васпитано коментаришу збивања пред својим очима? Можемо ли да престанемо да се непомирљиво делимо на „наше” и „њихове”? Да промена клупских боја не буде „издаја”?

Ево, како је то било у доба спортских џентлмена у Енглеској. Шкот Денис Лоу је из Манчестер ситија прешао у Торино, тамо издржао годину дана, па се вратио у Манчестер, у исти стан, али као члан градског ривала!?.

– Нисам имао никакве проблеме због преласка у Јунајтед. Вратио сам се кући, у Манчестер, имао сам много пријатеља навијача Ситија и нико ми није рекао ружну реч! Дружили смо се, играчи Ситија и Јунајтеда, били смо сложно друштво. Да, били смо љути непријатељи на игралишту, а после последњег судијиног звиждука могли смо мирно да одемо и попијемо заједно пинту-две пива, – испричао је Лоу, најбољи фудбалер Европе за 1964. по избору париског листа „Франс фудбал”, који се на крају играчке каријере директно из Манчестер јунајтеда вратио у Манчестер сити.

И у скорије време има занимљивих примера из „колевке фудбала”. Самоуки Том Марфи је у Ливерпулу израдио бронзане статуе Диксија Дина, чувеног голгетера Евертона између два светска рата, и Била Шенклија, тренера с којим је Ливерпул освојио своје прве титуле европског првака. И нико не истражује којом су навијачком бојом обојена уметникова крвна зрнца.

На свеже примере „истраге до истребљења” код нас, вероватно, није неопходно да се подсећа, али је, несумњиво, добро да се укаже да је некада било другачије. На пример, у првом „вечитом дербију” у првенству Јован Језеркић је дао три гола Партизану, а у њиховом првом међусобном окршају у Купу Југославије потопио је Црвену звезду у коју се потом вратио и опет био стрелац против комшија! И Велибор Васовић је прелазио у комшилук, па се вратио у старо јато (Партизан-Црвена звезда-Партизан), а био је и тренер у оба клуба.

Пример Милована Ћирића је, ипак, још невероватнији из данашњег виђења. Из београдског Моравца, у коме је почео да „пика” фудбал 1934, преузео га је Земунски аматерски шпорт клуб (ЗАШК). У њему га је запазио чувени „уругвајац” Момчило Ђокић и препоручио свом клубу Југославији, одакле га је баш његово откриће истиснуло.

Када је основана Црвена звезда Ћирић је био њен први капитен. Из ње је отишао у Металац (садашњи ОФК Београд), а одатле у Партизан у коме је био капитен, али другог тима. Ту екипу је 1949. водио у полуфиналу Купа Југославије против најјачег тима Црвене звезде, која је тек у финишу утакмице изборила победу. У новом клубу је у исто време почео да пече тренерски занат (први је у Београду после рата завршио одговарајући течај) водећи други тим и подмладак, а 1951. је постао главни тренер БСК-а (ново име Металца). Животни пут га је поново одвео у Хумску 1, где је преузео бригу о фудбалерима, којима је доскора био резерва. Под његовим вођством Партизан је 6. децембра 1953. извојевао најубедљивију победу у „вечитим дербијима” (7:1). На крају те сезоне је постао кормилар баш Црвене звезде и с њом био шампион 1956. и 1957, а водио ју је и 1976. И ни у једној средини нису сумњали у то да ће да пружи највише што може. Чак је водио и сплитски Хајдуку и то два пута!

Мајстор рокада

Милована Ћирића (Београд, 12. фебруар 1918 – Београд, 14. октобар 1986) већ на почетку тренерске каријере су прозвали Мајстор рокада! Тај епитет је стекао у полуфиналу Купа Југославије 1953. када је Партизан губио од Динама с 5:2, а он онда (тада није било замена) тако „рокирао” своје играче (лево крило Зебеца пребацио на центархалфа, десног бека Белина послао да буде десно крило, полутку Јелисавчића прекомандовао на халфа итд) да је побркао лончиће противнику и утакмица се завршила нерешено (5:5). Загрепчани су, додуше, били успешнији извођачи пенала и, ипак, ушли у финале. Ћирићу то није био једини пут да у току саме утакмице, кад крене наопако, промени адуте у својим картама. Да није био такав не би био тренер наше репрезентације на чак 109 утакмица! Радио је и у Италији, Грчкој, Турској, Шпанији, Израелу и Индији.