Zašto je „blam” podržavati opoziciju

Srbija je valjda jedina zemlja u kojoj je godinama na vlasti bila opozicija. Setimo se da je gotovo čitavu prvu deceniju ovoga veka vlast bila u rukama takozvane Demokratske opozicije Srbije (DOS) sve dok vlast nije preuzela Demokratska stranka.

Umesto da se odmah posle 5. oktobra preimenovala u nekakav savez demokratskih stranaka ili nešto slično, ta grupa je prihvatila ovaj oksimoron naziv, koji je – naziv, ostao upamćen do danas bilo u svom originalnom, bilo izvedenom obliku – dosmanlije koji mu je nadenula tadašnja prava opozicija. Mada se za Demokratsku opoziciju Srbije vezuju mnoge neprijatne činjenice, kao što su prećutno prihvatanje, pa čak i podsticanje dezintegracije Savezne Republike Jugoslavije; pljačkaške privatizacije; neoliberalni ekonomski, socijalni i politički zaokret; klasno zatvaranje viših društvenih slojeva prema ostatku stanovništva; neuspele reforme sudskog i problematične reforme bankarskog, obrazovnog i odbrambenog sistema (vojske); održavanje neravnopravnih medijskih uslova za opoziciju; nastavak i jačanje tajkunizacije zemlje; neuspeh u ubrzanju evrointegracija i tako dalje, sama reč opozicija nije izgubila na svojoj čarobnoj simboličkoj vrednosti. Međutim, i nakon što je takav DOS nestao, ostao je mit o opoziciji. Biti opozicionar nosilo je, sve doskoro, neki poseban moralni pa čak i viteški prizvuk.

Kako se desilo da je sadašnja opozicija, tačnije grupa „Srbija protiv nasilja” (SPN), uspela da okuži i rastoči taj mitski oreol i da sam pojam opozicija učini neprivlačnim u meri da je podržavanje opozicije postalo, što bi se kolokvijalno reklo, svojevrsni blam, pitanje je koje traži odgovor.

Obično se kaže da je demonizacija opozicije od strane vlasti naklonjenih medija glavni razlog njene slabosti i gubitka popularnosti. Mada više puta temeljno dovedena u pitanje, ova teorija koja medije ističe kao jedni, ili bar najvažniji, faktor u političkoj areni ostaje i dalje dominantno opravdanje izbornih neuspeha, a „medijski mrak” mantra koja služi samozavaravanju inače „nepogrešivih” stratega i lidera opozicije i njihovih epigona koji su i glavni zagovornici ove teorije. Niko ne spori da mediji imaju uticaj na izborne šanse različitih političkih aktera, ali uticaj medija nije ni neposredan, ni samostalan faktor u političkoj borbi. Zapravo, isticanjem značaja medija i medijskih poruka u prvi plan, nehotično ili ne, građani se ponižavaju stavljajući im do znanja da su bezumne marionete bez sopstvene volje i karaktera kojima mediji s lakoćom manipulišu.

Upravo suprotno, za našu temu je važnije da medijska demonizacija opozicionih lidera, posebno ako je praćena nekom vrstom torture, stvara od njih mučenike. Oni koje ne ubije prejaka medijska reč, ojačaju i postaju simboli otpora tiranskoj vlasti. Istorija političkih borbi je puna upravo takvih primera na kojima se i gradio mit o moralnoj veličini opozicije i stvarao njen mučenički oreol. Ikone opozicionog delovanja kao što su Tito, Če Gevara, Mandela, Vaclav Havel – pomenimo samo neke koji su kasnije došli na vlast – svakako nisu tokom svog opozicionog delovanja bili miljenici medija niti su imali ravnopravan medijski tretman.

Prema drugoj teoriji, sunovratu opozicije doprinosi njena korumpiranost. Tu teoriju šire oni koji su opozicija u krugovima opozicije. Tačnije, nezadovoljnici u opozicionim redovima. Te sekte u okviru opozicione crkve kao najstrašniji greh ističu navodnu stvarnu ili slućenu saradnju opozicionih prvaka s vlastima. Ovakve optužbe, čak i kada to nije izrečeno, kao motiv – već po sebi strašnog čina izdaje, podrazumevaju neku vrstu korupcije – bilo materijalne ili u vezi s obećanjem učešća u vlasti.

Ovde nema prostora za širenje ove inače vrlo interesantne priče, pa je dovoljno reći da, mada „spavača” u redovima opozicije uvek ima, oni ne mogu dovesti u pitanje svetost opozicionog delovanja ako ona ima jasan i realan politički cilj. Da ove optužbe nisu samo prazna priča, svedoče i obelodanjeni dokumenti istočnonemačke tajne policije koji pokazuju da je u gotovo svim disidentskim grupama i ćelijama imala svoje doušnike, a u nekima je broj saradnika Štazija bio veći nego onih koji to nisu bili. Takvih slučajeva bilo je od kada je političke borbe. Pa, ipak, čak i najbrutalnija korumpiranost pojedinaca i lažno disidentstvo nisu mogli da ugroze autoritet opozicije. To je više svedočilo o tome čime se sve vlast služi da bi suzbila opoziciju nego o samoj opoziciji. Zato ovu teoriju treba shvatiti kao opravdanje činjenice da mnogima opoziciono delovanje, posebno ako su van najužeg kruga lidera, služi u terapeutske svrhe, odnosno kao cilj sam po sebi, a ne kao aktivnost usmerena ka nekom političkom cilju koji podrazumeva različite strategije i taktike.

Da bi se razumelo zašto se ideja opozicije, a posebno oreol koji je imala u nacionalnoj svesti izgubio, potrebno je razumeti da je on izgrađen na moralnim osnovama. Ako ne jedini, najvažniji resurs kojim je opozicija raspolagala od kada je sveta i veka bio je moralni kapital. Opozicija je uvek prema vlasti delovala kao David naspram Golijata. Biti slabiji i boriti se za pravednu stvar je u temelju opozicionog mita. Makijavelizam je stvar vlasti, a stvar opozicije je mučeništvo.

Mada je popuštanje moralnih temelja pijedestala na kome je počivalo svetlo lice opozicije počelo još od trenutka kada su opozicioni mediji prihvatili uređivačku strategiju najratobornijih vlastima naklonjenih medija (što je samo delimično personifikovano promenama na čelu tih medija), potpuni slom je nastupio proletos kada je opozicija pokušala da iskoristi i preusmeri spontano okupljanje ljudi u pomen na strašne tragedije koje su se dogodile u Beogradu i njegovoj okolini.

Da stvar bude gora, postizborni performansi bazirani na sličnoj „stragegiji šoka” (bombastična izjava o 40.000 fantomskih glasača koji su izmenili izbornu volju) samo su pokazali da opozicija ne samo da ne uči na sopstvenim greškama nego ih uporno ponavlja rizikujući da u potpunosti uništi ideju opozicije. A ovoj zemlji je potrebna jaka opozicija baš kao što joj je potrebna i jaka vlast.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista