Savremeni Hamlet sa lobanjom u ruci

Fenomen ludaštva u dramama Dušana Kovačevića već je prepoznat i nadaleko prisutan. Još od najranijih drama, likovi imenovani kao „ludaci” pojavljuju se u većem ili manjem obimu. Nekada i neimenovani, naizgled normalni likovi nose sa sobom obrise ludaštva ili bivaju okarakterisani kao nepodobni od strane sveta, a tip čoveka ludaka nije isti u svim dramama, navodi msr Zorana Ćupić.

U želji da predstavi značaj i posebno mesto ludaka u dramama Kovačevića, napisala je rad „Savremeni Hamlet sa lobanjom u ruci – tipovi i govor ludaka u dramama Dušana Kovačevića”, objavljen u Zborniku radova sa Osmog naučnog skupa mladih filologa Srbije, održanog 10. aprila 2021. na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu.

U prethodnom razgovoru za naš list, govorila je o prvom tipu ludaka koji je prikazan u drami „Urnebesna tragedija”. Isti tip može se videti u još dve drame...

„Lari Tompson – tragedija jedne mladosti”

Ona navodi kao primer i dramu „Lari Tompson – tragedija jedne mladosti”, u kojoj se sreće lepeza karnevalski krojenih likova i radnja koja podseća na komediju apsurda, na pozornicu ludaka, gde su jedni prihvatljivo, groteskno ludi, a Stefan Nos otpadnik čije se ludaštvo ne toleriše jer je prekršio porodičnu tradiciju i odsekao sebi nos.

Komponovanje i mehanizmi u drami podsećaju na „Urnebesnu tragediju” – u centru je mikroćelija, porodica, odnos ludih i (ne)normalnih je u ovom slučaju na granici grotesknog i realnog, a govorna karakterizacija je specifična po kalamburima, naratizovanim segmentima, dužim monolozima, persiflaži, cikličnim ponavljanjima, isprekidanom govoru, invarijantnosti, deiksi, idiomima, što ima stilogenu vrednost. Stefanov monolog koji upućuje na tragičnost ove komedije upozorava i na žrtvu i na pitanje prividno živog čoveka koji obitava na granici stvarnosti, laži i pozorišta, a ludaštvom se bori protiv društvenih stega.

„Doktor Šuster”

I treći primer je drama „Doktor Šuster” i doktor Nikola Kos, kog je i sam autor imenovao kao čuvenog hirurga u prevremenoj penziji zbog nekih „zdravstvenih problema”.

‒ Još jedan lik u čijem karakteru zapažamo dominatan fenomen ludaštva, ogleda se u, pre svega, njegovoj govornoj karakterizaciji i vantekstualnim elementima. O karakteru Nikole Kosa više saznajemo iz monoloških sekvenci Filozofa, a beketovski skrojena drama potvrđuje i stanovište Mišela Fukoa da je „ludilo znanje, a apsurdni likovi su elementi jednog teškog, zatvorenog i ezoteričnog znanja” ‒ kaže Zorana.

Rapsodijski dijalog i svojevrsna polifoničnost u kreiranju dramske radnje i atmosfere doprinose boljoj karakterizaciji glavnih junaka. Specifičnost govora doktora Šustera ogleda se u prisustvu elipse, anakoluta, što u skladu sa formom otvorene drame i doprinosi boljoj karakterizaciji. Međutim, trenutak kada doktor prodaje kuću i kada je gradacijski kreiran prelaz sa jednostavnog, emotivnog i upečatljivog razgovora sa ćerkom na ludički dijalog pun infatilnosti sa sestrom, gde je kuća imenovana kao bolnica, ukazuje da je ovo još jedan lik čije ludaštvo doseže više granice, a u funkciji opomene i postavljanja pitanja živih mrtvaca u dramama Kovačevića.

Karikatura, višedimenzinalnost i ogoljenost realističkog prosedea

‒ Ono što je zapravo važno je to da su u svim pomenutim dramama (prim. aut. uključujući i „Urnebesnu tragediju”) karakteri jednodimenizionalni, a njihovo ludaštvo ne iznenađuje, već se često svodi na karikaturu i često su komični, dok likovi koji nemaju kliničku sliku ludila ukazuju na višedimenzinalnost i ogoljenost realističkog prosedea. To je prvi tip ludaka u dramama Dušana Kovačevića.

Nastaviće se...