Jozef Škvorecki: „Idiotske beleške”

Specijalno za „Politiku“
Prag, 15.oktobra – „Komunističke službe državne bezbednosti su bile svemoćneorganizacije koje se nisu ni mogle kontrolisati. Ko u njihove beleške veruje kao u Sveto pismo, taj je, po meni, idiot. Govorim iz iskustva.”

Tako je na belešku komunističke tajne policije, koju je o navodnom denuncijantskom nedelu Milana Kundere iz mladosti objavio češki Institut za izučavanje totalitarnih režima (USTR), reagovao Jozef Škvorecki, jedan od najuglednijih živih čeških pisaca i intelektualaca, koji je još od šezdesetih u emigraciji u Kanadi. Tamo je u izdavačkoj kući „Pablišers 68” u Torontu objavio sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka nekoliko knjiga, tada već emigranta, Kundere koje su potom imale ogromni uspeh u svetu. Prijateljevao je s piscem još od kraja šezdesetih godina, i njemu je Kundera, pošto je emigrirao, poverio prava na izdavanje svojih knjiga na češkom, koje ovaj ima i danas.

Škvorecki je za publikovanje takve stvari, 19 godina posle pada komunističkog režima, u intervjuu u današnjem „Pravu” dodao da može imati nejasnu, nikako nepristrasnu pozadinu.

Arhiv službi i jedinica bezbednosti juče je zvanično isključio svaku mogućnost da bi policijska beleška o tome kako je Kundera 14.3.1950 potkazao antikomunističkog ilegalca-borca, bivšeg vojnog pilota, Miroslava Dvoržačeka, mogla biti falsifikat. Naknadno je izvršena provera preko pripadnika tajne policije izvesnog Jaroslava Rosickog, autora beleške, kome je navodno Kundera prijavio tog ilegalca – nađen je njegov lični službenički dosije po kojem je nesporno da je radio na tom poslu u tom odeljenju i u to vreme..

Informacija o tome, objavljena prvo u nedeljniku „Respekt”, a potom i na internet stranama USTR, koji, inače finansira država, mnoge je šokirala u rodnoj zemlji Kundere. Pisac je konačno prolomio apsolutni zid koji drži prema medijima (od 1985. dao je samo jedan intervju, a i taj je nepotvrđene autentičnosti) i označio tu informaciju za laž i „atentat na autora”.

Oglasilo se dosta ljudi koji su mu bliski i rekli da mu apsolutno veruju (Ludvik Vaculik, Vera Hitilova, A.J.Lim...). Bliski prijatelj ovde, s kojim najčešće kontaktira, pisac Milan Ude, inače prvi predsednik prvog postkomunističkog parlamenta zemlje, rekao je da mu on ne može suditi jer ne zna kako bi i on sam postupio u to vreme, kada su bili mladi, zagrejani komunisti, i da li bi prijavio policiji čak sinovca kada bi mu taj rekao da će pobeći iz vojske. U vezi sa ovim dokumentom postavljaju se pitanja zašto u njemu nema broja lične karte Kundere, ni njegovog potpisa na belešci, zatim kako je agent Rosicki stigao da istog dana primi Kunderu, sačeka u zasedi Dvoržačeka i uhapsi ga uveče i potom stigne i da napravi belešku...

Nekadašnjeg političkog zatvorenika, potonjeg predsednika PEN kluba, Jiržija Stranskog iznenadila je, međutim, odbrana Kundere „koji je morao biti kraći i istinu reći jednostavno. Ovako me je prinudio da sumnjam. Mislim da je to ’Šala-2’, ali u suprotnom smeru”.

Komentator „Hospodarskih novina” Petr Fišer ovako komentariše odbranu Kundere. „Kundera mora shvatiti jednu stvar. U njegovom slučaju ne radi se o krivičnom postupku i utvrđivanju kriminalne nego o prosuđivanju moralne krivice. A u tim slučajevima dokazivanje je na onome na koga je ta moralna krivica bačena iz nekog važnog razloga. Ili o moralu i njegovim paradoksalnim krivuljama u životu uopšte ne treba ni govoriti. Ni u knjigama.”

Oglasili su se i političari, među kojima ima i dosta onih koji iako su podržavali osnivanje USTR sada kažu da se umešao u politiku i ponaša se kao da ima „patent na istinu”. Bivši ministar unutrašnjih poslova František Bublan ukazuje da je fatalna greška to što je dozvoljeno objavljivanje ovih dokumenata, a bivši socijaldemokratski premijer Jirži Paroubek, sada u opoziciji, najavljuje da će kada oni ponovo dođu na vlast odmah taj institut ukinuti.