Јозеф Шкворецки: „Идиотске белешке”

Специјално за „Политику“
Праг, 15.октобра – „Комунистичке службе државне безбедности су биле свемоћнеорганизације које се нису ни могле контролисати. Ко у њихове белешке верује као у Свето писмо, тај је, по мени, идиот. Говорим из искуства.”

Тако је на белешку комунистичке тајне полиције, коју је о наводном денунцијантском неделу Милана Кундере из младости објавио чешки Институт за изучавање тоталитарних режима (УСТР), реаговао Јозеф Шкворецки, један од најугледнијих живих чешких писаца и интелектуалаца, који је још од шездесетих у емиграцији у Канади. Тамо је у издавачкој кући „Паблишерс 68” у Торонту објавио седамдесетих и осамдесетих година прошлог века неколико књига, тада већ емигранта, Кундере које су потом имале огромни успех у свету. Пријатељевао је с писцем још од краја шездесетих година, и њему је Кундера, пошто је емигрирао, поверио права на издавање својих књига на чешком, које овај има и данас.

Шкворецки је за публиковање такве ствари, 19 година после пада комунистичког режима, у интервјуу у данашњем „Праву” додао да може имати нејасну, никако непристрасну позадину.

Архив служби и јединица безбедности јуче је званично искључио сваку могућност да би полицијска белешка о томе како је Кундера 14.3.1950 потказао антикомунистичког илегалца-борца, бившег војног пилота, Мирослава Дворжачека, могла бити фалсификат. Накнадно је извршена провера преко припадника тајне полиције извесног Јарослава Росицког, аутора белешке, коме је наводно Кундера пријавио тог илегалца – нађен је његов лични службенички досије по којем је неспорно да је радио на том послу у том одељењу и у то време..

Информација о томе, објављена прво у недељнику „Респект”, а потом и на интернет странама УСТР, који, иначе финансира држава, многе је шокирала у родној земљи Кундере. Писац је коначно проломио апсолутни зид који држи према медијима (од 1985. дао је само један интервју, а и тај је непотврђене аутентичности) и означио ту информацију за лаж и „атентат на аутора”.

Огласило се доста људи који су му блиски и рекли да му апсолутно верују (Лудвик Вацулик, Вера Хитилова, А.Ј.Лим...). Блиски пријатељ овде, с којим најчешће контактира, писац Милан Уде, иначе први председник првог посткомунистичког парламента земље, рекао је да му он не може судити јер не зна како би и он сам поступио у то време, када су били млади, загрејани комунисти, и да ли би пријавио полицији чак синовца када би му тај рекао да ће побећи из војске. У вези са овим документом постављају се питања зашто у њему нема броја личне карте Кундере, ни његовог потписа на белешци, затим како је агент Росицки стигао да истог дана прими Кундеру, сачека у заседи Дворжачека и ухапси га увече и потом стигне и да направи белешку...

Некадашњег политичког затвореника, потоњег председника ПЕН клуба, Јиржија Странског изненадила је, међутим, одбрана Кундере „који је морао бити краћи и истину рећи једноставно. Овако ме је принудио да сумњам. Мислим да је то ’Шала-2’, али у супротном смеру”.

Коментатор „Хосподарских новина” Петр Фишер овако коментарише одбрану Кундере. „Кундера мора схватити једну ствар. У његовом случају не ради се о кривичном поступку и утврђивању криминалне него о просуђивању моралне кривице. А у тим случајевима доказивање је на ономе на кога је та морална кривица бачена из неког важног разлога. Или о моралу и његовим парадоксалним кривуљама у животу уопште не треба ни говорити. Ни у књигама.”

Огласили су се и политичари, међу којима има и доста оних који иако су подржавали оснивање УСТР сада кажу да се умешао у политику и понаша се као да има „патент на истину”. Бивши министар унутрашњих послова Франтишек Бублан указује да је фатална грешка то што је дозвољено објављивање ових докумената, а бивши социјалдемократски премијер Јиржи Пароубек, сада у опозицији, најављује да ће када они поново дођу на власт одмах тај институт укинути.