Poezija tela koreografa Filipa Kraca

Napustite očekivanja i prepustite se nepoznatom, poručuje publici Filip Krac, nekadašnji igrač trupe „Aterbaleto”, laureat 32. Međunarodnog koreografskog takmičenja u Hanoveru i koreograf godine po oceni milanskog časopisa „Danza e Danza”, uoči dolaska u našu prestonicu. Na 21. Beogradskom festivalu igre predstaviće nam se 11. marta u Pozorištu na Terazijama komadom „Crvene cipelice”, inspirisanim čuvenom Andersonovom bajkom, ali i istoimenim filmom, u izvođenju Baleta Toskane iz Firence.

Sa ovim delom koje ćemo videti Krac ističe kako je „pokušao da prikaže neophodnost da se shvate neki od znakova našeg vremena: naša opsesija predmetima, način na koji želimo da ih posedujemo”. Kako gubimo ljudskost u tom procesu i sami se pretvaramo u „predmete koji hodaju i govore”. Upozorenje iz priče Hansa Kristijana Andersena iz 1853. godine u pojedinim aspektima izgleda zastarelo, jer je preopterećeno religioznom pobožnošću, ali se u narativu već pojavljuje ideja da devojčica ne samo da aktivno priželjkuje ove crvene cipelice, već je pasivno uslovljena njima i mora da „igra do smrti”.

– Kristina Bocolini, moja nekadašnja saradnica, hrabro je od mene naručila ovaj celovečernji komad za Balet Toskane – kaže Krac i objašnjava da su se radeći na ovoj predstavi on i Sara Strobel, dramaturškinja. pitali ko zaista poseduje moć u Andersenovoj bajci – devojčica Karen ili cipelice...? I dodaje:

– Film Pavela/Presburgera iz 1948. uglavnom je poslužio kao inspiracija za estetiku komada. Scenografija i kostimografija oskarovca Hajna Hekrota su kreativno remek-delo koje je film napravilo ikonom do danas. Imao sam sreće da radim sa dizajnerkom svetla Đulijom Marijom Pastore i kostimografkinjom Grejs Lajel,  koje su uspele da preispitaju i ponovo osmisle čudesna hromatska iskustva. Muzika je originalna kreacija kompozitora Pjerfrančeska Peronea, koji elektronskim zvučnim pejzažima dovodi komad u stanje ovde-i-sada.

Filip Krac u svom koreografskom izrazu prepliće savremenu igru sa elementima baleta i hip hopa. Na poziv direktora Baleta Teatra milanske Skale, Manuela Legrija, nedavno je predstavio svoju koreografiju „Solitude Sometimes” na muziku grupe „Radiohed” za igrače ovog ansambla, deleći scenu sa čuvenim kolegama kao što su Jirži Kilijan, Načo Duato i Dejvid Dovson.

– Nisam prvi koreograf koji je koristio muziku grupe „Radiohed”, ali sam  srećan što sam to prvi učinio u Skali. Bio je to i izazov i blagoslov. Možemo pomisliti kako je pop muzika jednostavno rešenje: ona poseduje dopadljive melodije, jednostavan ritam, srceparajuću dramu… Ipak, genijalnost ovog benda prevazilazi sve ove kategorije i iako vas njihova muzika duboko dotiče, postoji toliko mnogo slojeva zvučnog istraživanja, neočekivanih ritmova i poetskih stihova. Premijera je doživela ovacije u Skali, a ja sam presrećan što sam radio sa posvećenim i inteligentnim igračima trupe Manuela Legrija – objašnjava koreograf

Filip Krac je boravio u Beogradu 2010. sa trupom „Aterbaleto” čiji je glavni koreograf bio Mauro Bigonceti.

– Sećam se da je to bilo predivno iskustvo. Imao sam samo 23 godine i tek što sam dobio angažman. Za mene je sve bilo zanimljivo i novo. S druge strane, scenu sam oduvek obožavao, kao i mogućnost da budem pred publikom. Sada sam u drugoj poziciji. Sa veće distance pratim reakcije gledalaca, iako je i dalje naš odnos veoma intiman. Ne prikazujem stanje moje duše na pozornici, već osećanja i misli koje sam razvio sa svojim igračima. Bio sam igrač „Aterbaleta” 13 godina, a sada sa njima radim kao koreograf. Komad „O” je kao kratki duet sa Ivanom Mastroviti stvoren 2018. baš za „Aterbaleto” i dobio je brojne nagrade...  između ostalog i nagradu milanskog magazina „Danza e Danza” – kaže Filip Krac i zaključuje:

– Stekao sam tokom karijere  bogato iskustvo i trudim se da sačuvam sve ljudske i umetničke razmene kao hranu i razmišljanje na svom putu. U tom smislu, postojali su ljudi i njihova dela koja su me najviše dotakla i uslovila moj pogled na ovu umetnost. Izdvojio bih Ohada Naharina i Jiržija Kilijana. Možda se ovo čini kao očigledan izbor, ali osećam da su njihova dela ona u kojima je sveta poezija tela bila najopipljivija, u studiju i na sceni. Ništa suvišno, ništa površno, ništa ukrašeno, već jasna  namera i akutna svest.