Inspiracija na svakom koraku

„Glavna vrlina džeza je to što spaja ljude”, reči su jednog od vodećih imena evropskog džeza Stefana di Batiste koji dolazi sledeće nedelje u Beograd. Batista, koji smatra da muzika treba da bude jednostavna i komunikativna, nastupiće sa svojim kvartetom u okviru Beogradskog džez festivala. Koncert mladog italijanskog alt saksofoniste zakazan je za subotu, 25. oktobar, u Zadužbini Ilije M. Kolarca.

Iako Italijan, za karijeru ovog muzičara presudan je bio odlazak u Pariz, gde su ga zapazili producenti kuće „Blue Note”. Prvi album „Volare”objavio je 1997. godine, a od tada ovaj improvizator romantičnog tona snimio je još nekoliko ploča. Jedna je bila posvećena njegovom muzičkom heroju Čarliju Parkeru.

U intervjuu za „Politiku” Stefano di Batista priznaje da nije znao mnogo toga o Beogradskom džez festivalu pre nego što je dobio poziv za nastup, ali dodaje da je čuo da je reč o dobrom festivalu. Na pitanje šta mogu da očekuju oni koji dođu na koncert njegovog kvarteta u Kolarčevu zadužbinu, italijanski saksofonista kaže:

– Nadam se da će publika uživati u našoj izvedbi. Dolazim sa divnim muzičarima, kao što su Fabricio Boso, trubač, Batist Trotinjon koji svira „hamond” orgulje... Izvešćemo repertoar sa albuma „Trouble Shootin” i nadam se da će se publika dobro provesti. Siguran sam da će naše improvizacije zvučati moćno i da će naša svirka biti slobodna. Želim da se ljudi osete srećnim posle koncerta.

Saksofon ste počeli da svirate kada ste imali 13 godina. Zašto baš taj instrument?

– Nisam ja izabrao taj saksofon, već mi je to predložio moj profesor zato što je to bio jedini instrument koji sam mogao da nosim u rukama. Moram da Vam priznam da sam ja silno želeo da sviram trubu. Međutim, ipak sam poslušao profesora i tako sam postao saksofonista.

Šta je Pariz značio za Vašu profesionalnu karijeru?

 – Taj grad je veoma važan za mene, jer sam tamo, na neki način, otkrio sebe. Znate, ja sam pravi Italijan, navikao na roditelje, brigu porodice i nije mi nimalo bilo lako da sa 24 godine odem sam u drugu, potpuno stranu zemlju. U Parizu sam i izgradio sebe kao muzičara. Zato je to bilo sjajno iskustvo. Druga važna stvar je da u tom gradu ima mnogo vrsnih muzičara. Tamo možete da upoznate mnoge sjajne ljude, a šansa da radite sa njima je neprocenjiva. Ja sam tamo za kratko vreme dobio priliku da radim tri različita posla. Pozvao me je Nacionalni orkestar da sa njima sviram tri godine, Aldo Romano me je takođe zvao da radim sa njima, a dobio sam šansu i da sviram sa Mišelom Petrućijanijem. Osim toga, ljudi u Parizu pokazuju mnogo više entuzijazma za muziku. Kada u Parizu kažete da ste muzičar, oni vas gledaju sa iznenađenjem i poštuju vas, a kada to kažete u Italiji, oni vas pitaju: „Ali šta ti je pravi posao, od čega živiš?”

Ali, vi ste iz Rima?

– Rim je neverovatan grad. Na primer, u Milanu su organizovani neki džez koncerti proteklog leta, ali su bili slabo posećeni, za razliku od Rima gde ljudi obožavaju da slušaju muziku. Imamo „Auditorijum”, koji je uvek pun posetilaca i odličnih muzičara i „Kaza del džez” koju je osnovao naš bivši gradonačelnik Veltroni. Imamo još mnogo mesta na kojima se sluša džez i ljudi vole koncerte. Zato je Rim pravi grad za bavljenje muzikom, naročito ovom.

Odakle crpite inspiraciju za svoj rad i koji su to muzičari ili kompozitori koji su imali najviše uticaja na Vaše stvaralaštvo?

– Inspiracija se može naći na svakom koraku i u svakoj vrsti muzike. Međutim, postoje osobe koje su bile značajne za moj razvoj kao muzičara i moju karijeru. Moji profesori, Elvin Džons, sa kojim sam doživeo divne profesionalne trenutke, Mišel Petrućijani, ma ceo svet je izvor inspiracije! I, naravno, Čarli Parker.

Davno ste izjavili da tragate za duhom džeza. Da li ste ga, u međuvremenu, baveći se muzikom, „uhvatili”?

– Još tragam. Nije važno pronaći značenje džeza, već iznova tragati. Mislim da ću, ukoliko dođem do suštine džeza biti u velikom problemu i veoma zabrinut. Nemoguće je „uhvatiti” duh. Kada sam jednom prilikom u avionu pričao sa Elvinom Džonsom, upitao sam ga: „Maestro, šta je džez za Vas?”, a on mi je rekao: „Stefano, šta vidiš kroz ovaj prozor?” Odgovorio sam da vidim nebo, sunce, oblake, prostranstvo, a on je na to rekao: „E, pa to je džez!”

Šta Vas očekuje posle koncerta u Beogradu?

Brzo se vraćam u Rim, jer sam pre tri meseca dobio dete. „Zaljubljen sam” u svoje dete i svi planovi se vrte oko njega. Što se tiče muzike, voleo bih da snimim još jedan album, mada više ne verujem u diskografiju. Više mi se sviđa da sviram uživo. Ubuduće bih voleo da se koncentrišem isključivo na koncerte, a ploče neka malo sačekaju.