Račak i „dževelini”

Specijalno za „Politiku”

Kada je nemački inženjer Klaus Švab osnovao svoju nevladinu organizaciju 1971. godine sa ambicioznim i fluidnim ciljem „unapređenja stanja sveta” i idejom da svetom treba da upravlja koalicija multinacionalnih korporacija, podobnih vlada i povlašćenih NVO, retko ko je mogao da pretpostavi da će Svetski ekonomski forum imati ovakav uticaj na globalne tokove. Ali Švabova NVO je od samog početka bogato finansirana i agresivno promovisana od strane zapadnih medija, velikog kapitala i onog što nazivamo vladarima iz senke, čime su i Švab i forum dobili značaj koji uveliko prevazilazi njihov objektivni kapacitet. I pored mnoštva kontroverzi koje prate njihov rad, diskutabilnih projekata koji se bave resetovanjem i redizajniranjem sveta, pričama o „zlatnoj milijardi” povlašćenih na račun ostalog dela čovečanstva, koje se pripisuju Švabovoj viziji novog sveta, a u zapadnim medijima se nazivaju teorijom zavere, politički lideri se utrkuju da učestvuju na godišnjem događaju u Davosu, gde se okupljaju najzvučnija „podobna” imena svetske politike po proceni osnivača i finansijera. Činjenica je da se Svetski ekonomski forum koristi od strane krupnog multinacionalnog kapitala za zarobljavanje država, uključujući i one koje se smatraju svetionicima demokratije.

Iskustvo nas je naučilo i da kada se nešto proglasi temom godišnjeg skupa, treba očekivati potpuno suprotno u periodu koji dolazi. Tako da, kada je tema bila borba protiv globalnog siromaštva, usledilo je dramatično produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih, i na međunarodnom nivou i u okviru pojedinačnih država. Bogatstvo bogatih je uvećano tempom bez presedana, na račun srednje klase i siromašnijih slojeva, koji su dovedeni na ivicu egzistencije. Tema ovogodišnjeg skupa je „obnova poverenja”. Iako je jasno da se radi o još jednoj ispraznoj mantri, nejasno je da li se ona odnosi na obnovu međunarodnog poverenja ili na obnovu poverenja u okviru društava pojedinačnih država. I u jednom i u drugom slučaju nepoverenje i jaz nikada nisu bili dublji.

Na međunarodnom planu, kada se pojačavaju rusofobna ekskomunikacija Moskve, izolacija Kine, ratnohuškački pozivi zapadnih zemalja, najavljuju ratovi u drugoj polovini ove decenije, ubrzano naoružavanje, teško da je moguće govoriti o ikakvom poverenju, čak i među onima koji se deklarišu kao saveznici. Podela na „podobne” i „nepodobne” oslikava se i unutar društava svih ovih zemalja, a naročito onih koje sebe deklarišu kao demokratske – ubrzanim urušavanjem demokratije, gušenjem ljudskih prava, jačanjem cenzure. U tu svrhu se, pored tradicionalnih propagandnih instrumenata – mejnstrim elektronskih i štampanih medija – posebno koriste društvene mreže i novouspostavljene agresivne „woke” i „cancel” kulture, kojima se brutalno progone i izoluju svi oni koji se usude da izraze stavove koji nisu poželjni za novi svetski poredak.

Teme godišnjeg skupa u Davosu su odavno prestale da budu samo ekonomske, neretko se čitaju i kao najava šta nam svetska vlada u senci sprema za naredni period. Ove godine se govorilo i o novoj pandemiji izazvanoj misterioznim virusom iks, mnogo smrtonosnijim od kovida, koji je, izgleda, bio generalna proba potpunog zarobljavanja sveta. Sve se zna, samo je ime još uvek nepoznato. Ipak, pored ove zlokobne najave, glavne teme su bile političke i bezbednosne, u svetlu ratova u Ukrajini i na Bliskom istoku i rastućih tenzija na mnoštvu kritičnih tačaka u svetu. Iskustvo nas je naučilo da kada se govori o demokratiji, ljudskim pravima, normalizaciji, stabilizaciji, očekujemo njihovu suprotnost u vremenu koje dolazi.

Tako je američki državni sekretar Blinken u Davosu kritikovao dehumanizaciju, iako je upravo to osnov državne propagande SAD i njenih satelita, koja je zasnovana na lažnoj pojednostavljenoj podeli na dobre momke i loše momke, kojom se lažnim vestima dehumanizuje jedna – „loša” – strana, dok se druga idealizuje i zločini koje ona čini se umanjuju i opravdavaju. U pripremi za agresiju NATO-a na SRJ, da bi smirili sopstveno javno mnjenje, upravo je to urađeno sistematskom antisrpskom propagandom. Isti pristup primenjen i u mnogim drugim konfliktima iza kojih stoji kolektivni Zapad od 1999. do danas, uključujući i konflikt u Ukrajini kao i nezapamćene ratne zločine koji se trenutno događaju u Palestini, na koje Zapad ne samo da žmuri već i aktivno pomaže izraelskoj strani u činjenju tih zločina.

Ove nedelje je obeležena 25. godišnjica događaja u Račku, koji su inscenirani kako bi poslužili kao povod – i opravdanje za međunarodno javno mnjenje – za nezakonitu agresiju NATO-a na SRJ, koja je u tom trenutku bila bez presedana. Od tada je sličan model više puta kopiran, danas jednostrana agresija pojedinih država na teritorije drugih suverenih država pod lažnim izgovorima ne izaziva gotovo nikakvu međunarodnu institucionalnu reakciju. Čak su i pojedinačne reakcije retke.

U građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji insceniranje „zločina nad nedužnim civilima” nije prvi put korišćeno u Račku kako bi poslužilo kao povod za nezakonite akcije NATO-a. Setimo se Markala 1 i 2, zločina u Ulici Vase Miskina, koji su iskorišćeni kao povod za učešće snaga NATO-a na jednoj strani u građanskom ratu u BiH. Mnogi stručnjaci su od samog početka dovodili u pitanje zapadnu i bošnjačku verziju, ali konačno je krajem 2022. skinuta oznaka tajnosti s dokumentacije kanadskih pripadnika međunarodnih snaga koja sadrži eksplicitne dokaze da se radi o insceniranim događajima koji nemaju nikakve veze s vojskom Republike Srpske, već su bili zajednički projekat zapadnih obaveštajnih službi, pre svega CIA, i muslimanskih vojnih formacija.

No, da se vratimo na Račak i povučemo paralelu sa onim što se danas dešava. I SAD i njene saveznice, što uključuje doslovno sve članice EU, od kojih neke i danas ostrašćeno kidišu na sve što je srpsko, kažu da „Izrael ima pravo da se brani”. Neselektivno bombardovanje, prekomerna upotreba sile, smrt više desetina hiljada civila, od kojih su više od polovine žrtava deca, etničko čišćenje, uskraćivanje hrane, vode, struje, medicinske nege, to je u redu, to je manje važno od prava Izraela da se brani. Ono što se dešavalo na prostoru KiM 1998. i 1999. bio je terorizam koji su sprovodile terorističke paravojne formacije koje su sebe nazivale OVK.

Teroristi OVK, koje je naoružavao i obučavao NATO u okviru udruženog zločinačkog poduhvata narušavanja ustavnog poretka suverene evropske zemlje, članice UN, ubijali su i otimali civile, pripadnike policije i vojske – zvaničnih snaga bezbednosti suverene države. Sličnost s onim za šta Izrael optužuje Hamas je velika. Ipak, isti taj kolektivni Zapad koji sada tvrdi da Izrael ima prava da se brani, bez obzira na cenu i zastrašujuće brojeve izgubljenih života palestinskih civila, 1999. je to pravo uskratio Srbiji i agresivnom propagandom i dehumanizacijom Srba koju je zasnovao na insceniranom događaju, kršeći međunarodno pravo na koje se danas isprazno poziva, predstavio „opravdanom” svoju nezakonitu agresiju zarad otimanja srpske teritorije. Dirigovani egzodus stotine hiljada kosmetskih Albanaca je bila „humanitarna katastrofa” koju je NATO, jedna čisto „humanitarna” organizacija, „morao da spreči” nezakonitim bombardovanjem osam miliona građana u srcu Evrope, ali proterivanje više od dva miliona Palestinaca iz svojih domova u Gazi je izgleda samo manja nelagodnost na koju kolektivni Zapad žmuri.

Dok se svetski lideri u Davosu ubeđuju da „obnove poverenje” i prihvate veliko resetovanje sveta kojim će se običnim ljudima, skriveno iza velikih demokratskih parola, dodatno urušiti osnovna prava, SAD, „posvećene međunarodnom pravu i stabilnosti regiona”, donele su odluku da Prištini prodaju „dževeline”. Za vojsku koja po međunarodnim obavezujućim dokumentima ne bi smela da postoji, Vašington militarizacijom problematične strane koja jednostranim potezima konstantno destabilizuje situaciju navodno obezbeđuje stabilnost regiona?!

Ovo je potvrda da je u Vašingtonu sazrela svest da je bitka za političko rešenje ovog pitanja izgubljena, da „kosovski projekat”, uprkos svim pritiscima i ucenama, neće biti zaokružen onako kako su planirali i do kada su planirali, te da, u svetlu očekivanih promena nakon ovogodišnjih izbora i SAD i EU, težište daljeg delovanja treba zasnovati na pripremi vojne odbrane ovog projekta. Pored toga, nezakonitom militarizacijom ovog okupiranog dela naše teritorije stvaraju se preduslovi relativno lake i brze destabilizacije regiona u celini, bez nužne odluke nove administracije u SAD. Odlukom o prodaji vojne opreme, Vašington je direktno podržao i represiju, aparthejd i završetak etničkog čišćenja Srba s KiM, u skladu s onim „planom Prištine” o kome se priča u briselskim kuloarima da u pokrajini sme da ostane najviše jedan odsto Srba. I to je mnogo jasnija poruka i Srbiji i Srbima koja govori mnogo više od praznih izjava o potrebi da se gleda unapred i o mnoštvu zajedničkih ciljeva koje imamo sa SAD.