Рачак и „џевелини”

Специјално за „Политику”

Када је немачки инжењер Клаус Шваб основао своју невладину организацију 1971. године са амбициозним и флуидним циљем „унапређења стања света” и идејом да светом треба да управља коалиција мултинационалних корпорација, подобних влада и повлашћених НВО, ретко ко је могао да претпостави да ће Светски економски форум имати овакав утицај на глобалне токове. Али Швабова НВО је од самог почетка богато финансирана и агресивно промовисана од стране западних медија, великог капитала и оног што називамо владарима из сенке, чиме су и Шваб и форум добили значај који увелико превазилази њихов објективни капацитет. И поред мноштва контроверзи које прате њихов рад, дискутабилних пројеката који се баве ресетовањем и редизајнирањем света, причама о „златној милијарди” повлашћених на рачун осталог дела човечанства, које се приписују Швабовој визији новог света, а у западним медијима се називају теоријом завере, политички лидери се утркују да учествују на годишњем догађају у Давосу, где се окупљају најзвучнија „подобна” имена светске политике по процени оснивача и финансијера. Чињеница је да се Светски економски форум користи од стране крупног мултинационалног капитала за заробљавање држава, укључујући и оне које се сматрају светионицима демократије.

Искуство нас је научило и да када се нешто прогласи темом годишњег скупа, треба очекивати потпуно супротно у периоду који долази. Тако да, када је тема била борба против глобалног сиромаштва, уследило је драматично продубљивање јаза између богатих и сиромашних, и на међународном нивоу и у оквиру појединачних држава. Богатство богатих је увећано темпом без преседана, на рачун средње класе и сиромашнијих слојева, који су доведени на ивицу егзистенције. Тема овогодишњег скупа је „обнова поверења”. Иако је јасно да се ради о још једној испразној мантри, нејасно је да ли се она односи на обнову међународног поверења или на обнову поверења у оквиру друштава појединачних држава. И у једном и у другом случају неповерење и јаз никада нису били дубљи.

На међународном плану, када се појачавају русофобна екскомуникација Москве, изолација Кине, ратнохушкачки позиви западних земаља, најављују ратови у другој половини ове деценије, убрзано наоружавање, тешко да је могуће говорити о икаквом поверењу, чак и међу онима који се декларишу као савезници. Подела на „подобне” и „неподобне” осликава се и унутар друштава свих ових земаља, а нарочито оних које себе декларишу као демократске – убрзаним урушавањем демократије, гушењем људских права, јачањем цензуре. У ту сврху се, поред традиционалних пропагандних инструмената – мејнстрим електронских и штампаних медија – посебно користе друштвене мреже и новоуспостављене агресивне „woke” и „cancel” културе, којима се брутално прогоне и изолују сви они који се усуде да изразе ставове који нису пожељни за нови светски поредак.

Теме годишњег скупа у Давосу су одавно престале да буду само економске, неретко се читају и као најава шта нам светска влада у сенци спрема за наредни период. Ове године се говорило и о новој пандемији изазваној мистериозним вирусом икс, много смртоноснијим од ковида, који је, изгледа, био генерална проба потпуног заробљавања света. Све се зна, само је име још увек непознато. Ипак, поред ове злокобне најаве, главне теме су биле политичке и безбедносне, у светлу ратова у Украјини и на Блиском истоку и растућих тензија на мноштву критичних тачака у свету. Искуство нас је научило да када се говори о демократији, људским правима, нормализацији, стабилизацији, очекујемо њихову супротност у времену које долази.

Тако је амерички државни секретар Блинкен у Давосу критиковао дехуманизацију, иако је управо то основ државне пропаганде САД и њених сателита, која је заснована на лажној поједностављеној подели на добре момке и лоше момке, којом се лажним вестима дехуманизује једна – „лоша” – страна, док се друга идеализује и злочини које она чини се умањују и оправдавају. У припреми за агресију НАТО-а на СРЈ, да би смирили сопствено јавно мњење, управо је то урађено систематском антисрпском пропагандом. Исти приступ примењен и у многим другим конфликтима иза којих стоји колективни Запад од 1999. до данас, укључујући и конфликт у Украјини као и незапамћене ратне злочине који се тренутно догађају у Палестини, на које Запад не само да жмури већ и активно помаже израелској страни у чињењу тих злочина.

Ове недеље је обележена 25. годишњица догађаја у Рачку, који су инсценирани како би послужили као повод – и оправдање за међународно јавно мњење – за незакониту агресију НАТО-а на СРЈ, која је у том тренутку била без преседана. Од тада је сличан модел више пута копиран, данас једнострана агресија појединих држава на територије других суверених држава под лажним изговорима не изазива готово никакву међународну институционалну реакцију. Чак су и појединачне реакције ретке.

У грађанском рату у бившој Југославији инсценирање „злочина над недужним цивилима” није први пут коришћено у Рачку како би послужило као повод за незаконите акције НАТО-а. Сетимо се Маркала 1 и 2, злочина у Улици Васе Мискина, који су искоришћени као повод за учешће снага НАТО-а на једној страни у грађанском рату у БиХ. Многи стручњаци су од самог почетка доводили у питање западну и бошњачку верзију, али коначно је крајем 2022. скинута ознака тајности с документације канадских припадника међународних снага која садржи експлицитне доказе да се ради о инсценираним догађајима који немају никакве везе с војском Републике Српске, већ су били заједнички пројекат западних обавештајних служби, пре свега ЦИА, и муслиманских војних формација.

Но, да се вратимо на Рачак и повучемо паралелу са оним што се данас дешава. И САД и њене савезнице, што укључује дословно све чланице ЕУ, од којих неке и данас острашћено кидишу на све што је српско, кажу да „Израел има право да се брани”. Неселективно бомбардовање, прекомерна употреба силе, смрт више десетина хиљада цивила, од којих су више од половине жртава деца, етничко чишћење, ускраћивање хране, воде, струје, медицинске неге, то је у реду, то је мање важно од права Израела да се брани. Оно што се дешавало на простору КиМ 1998. и 1999. био је тероризам који су спроводиле терористичке паравојне формације које су себе називале ОВК.

Терористи ОВК, које је наоружавао и обучавао НАТО у оквиру удруженог злочиначког подухвата нарушавања уставног поретка суверене европске земље, чланице УН, убијали су и отимали цивиле, припаднике полиције и војске – званичних снага безбедности суверене државе. Сличност с оним за шта Израел оптужује Хамас је велика. Ипак, исти тај колективни Запад који сада тврди да Израел има права да се брани, без обзира на цену и застрашујуће бројеве изгубљених живота палестинских цивила, 1999. је то право ускратио Србији и агресивном пропагандом и дехуманизацијом Срба коју је засновао на инсценираном догађају, кршећи међународно право на које се данас испразно позива, представио „оправданом” своју незакониту агресију зарад отимања српске територије. Дириговани егзодус стотине хиљада косметских Албанаца је била „хуманитарна катастрофа” коју је НАТО, једна чисто „хуманитарна” организација, „морао да спречи” незаконитим бомбардовањем осам милиона грађана у срцу Европе, али протеривање више од два милиона Палестинаца из својих домова у Гази је изгледа само мања нелагодност на коју колективни Запад жмури.

Док се светски лидери у Давосу убеђују да „обнове поверење” и прихвате велико ресетовање света којим ће се обичним људима, скривено иза великих демократских парола, додатно урушити основна права, САД, „посвећене међународном праву и стабилности региона”, донеле су одлуку да Приштини продају „џевелине”. За војску која по међународним обавезујућим документима не би смела да постоји, Вашингтон милитаризацијом проблематичне стране која једностраним потезима константно дестабилизује ситуацију наводно обезбеђује стабилност региона?!

Ово је потврда да је у Вашингтону сазрела свест да је битка за политичко решење овог питања изгубљена, да „косовски пројекат”, упркос свим притисцима и уценама, неће бити заокружен онако како су планирали и до када су планирали, те да, у светлу очекиваних промена након овогодишњих избора и САД и ЕУ, тежиште даљег деловања треба засновати на припреми војне одбране овог пројекта. Поред тога, незаконитом милитаризацијом овог окупираног дела наше територије стварају се предуслови релативно лаке и брзе дестабилизације региона у целини, без нужне одлуке нове администрације у САД. Одлуком о продаји војне опреме, Вашингтон је директно подржао и репресију, апартхејд и завршетак етничког чишћења Срба с КиМ, у складу с оним „планом Приштине” о коме се прича у бриселским кулоарима да у покрајини сме да остане највише један одсто Срба. И то је много јаснија порука и Србији и Србима која говори много више од празних изјава о потреби да се гледа унапред и о мноштву заједничких циљева које имамо са САД.