Vlast u Prištini se ponaša kao da su Srbi davno nestali narod

„Vi, Srbi, morate da prihvatite realnost. Mi, Francuzi u Alžiru, to nismo uradili i jako smo loše prošli”, govorio je nekadašnji komandant Kfora na Kosovu i Metohiji, francuski general Marsel Valenten.

„Izvinite, generale, da li je Notr Dam u Alžiru?”, pitao je neko raspoloženog komandanta.

„Izvinite, zar to nije malo glupo pitanje?”, odgovorio je general. „Nije glupo pitanje, jer se srpski Notr Dam nalazi u Dečanima, i mi drugi nemamo.” U ovom poređenju, uz sva ograničenja u pogledu moći i veličine, krije se jedan od najvažnijih problema srpske istorije, kulture, državnosti, duhovnosti i ukupnog doprinosa civilizaciji. Kada je počeo da gori Notr Dam, Francuzi su bili ujedinjeni u najvećoj mogućoj meri, a čovečanstvo je strepelo od vatrene stihije. Visoki Dečani, srpski Notr Dam, gotovo 25 godina žive pod napadima, strahovima i pod stražom međunarodnih vojnika. Dečanski strah, uzurpacija njihove zemlje, falsifikati i stalna pretnja, postali su deo srpskih kolektivnih strahova i okidač za nesreću koja nas je zadesila.

Kosovo i Metohija je najpotpuniji, najočuvaniji i najdublji civilizacijski mozaik naših ukupnih duhovnih i kulturnih ostvarenja. Po planinskim pećinama nalaze se srpske freske koje mogu biti izložene u Parizu, Njujorku ili Berlinu. Dečani su epicentar tog mozaika, a svaka njegova je kockica blago, i gotovo nepoznata dubina i perspektiva naše prošlosti i realnosti. U etničkom sukobu Srba i Albanaca, sa elementima verskog konflikta, formirala se psihologija konačnog obračuna u kojoj sve dok postoje Srbi sa svojim nasleđem, kulturom i duhovnošću, Kosovo ne može biti nezavisno. Sva razaranja, posle bombardovanja 1999. godine, potom pogrom 17. marta 2004. kao jedan od najobuhvatnijih zločina u Evropi u doba mira, ipak nisu uspeli da unište srpsko nasleđe i Srpsku pravoslavnu crkvu. Pre pogroma sve ankete među kosovskim Albancima pokazuju da oni u 90 odsto slučajeva govore da su crkve i manastiri srpski. Kada se, posle pogroma konačno shvatilo da nije moguće uništiti Srpsku pravoslavnu crkvu i srpsko nasleđe, pokrenuta je široka akcija promene svesti kod Albanaca i prihvatanja „činjenice” da su crkve koje su juče rušili i palili zapravo albanske. Deset godina nakon pogroma, u novim ispitivanjima javnog mnjenja, 80 odsto Albanaca tvrdi da su srpske crkve u srednjem veku oteli od Albanaca srpski okupatori i osvajači.

U tom procesu su pokrenute najšire društvene strukture, od krajnjih desnih ekstremista do prozapadnih i projugoslovenskih liberalnih intelektualaca, od novoromantičarskih paraistoričara do univerzitetskih profesora. Za ovaj (srpski) segment društva na Kosovu počela je da se primenjuje koncepcija izgradnje državne nacije: „Ako je nešto na Kosovu, i pod Kosovom – onda je ono kosovarsko, i ne može biti srpsko!” Međunarodna zajednica je, u pokušajima da Srbe ubedi u novu realnost i novi sistem, obećavala apsolutnu nedodirljivost srpskog nasleđa i Srpske pravoslavne crkve, prosvete i zdravstva. Prepisani su savršeni evropski zakoni koji se na terenu savršeno ne primenjuju, a stranci su otišli i njihova naknadna pamet i saosećanje sa Srbima gotovo nikome ne koristi.

„Dečani su kosovski manastir”, ponavljao je poznati kosovski novinar i pisac Veton Suroi.

Na pitanje da li bi njegove knjige mogao neko drugi da potpiše i da li bi taj neko odgovarao pred sudovima, imao je jasan odgovor – nije moguće i odgovarao bi. Isto tako je jasno ko je vlasnik Visokih Dečana. Vrednosti i Dečana i Suroijevih knjiga pripadaju čovečanstvu, pod uslovom da imaju vrednost. Zamenom teza i pojmova vlasništva i vrednosti nastoji se relativizovati srpski karakter i vlasništvo našeg nasleđa. Međunarodni činovnici zastupaju tezu da kosovska vlast mora da se stara jednako o svim spomenicima kulture. Paralelno sa ovim procesima, kosovska administracija i njihovi međunarodni saveznici nastoje da obesmisle dosadašnji pravni položaj Srpske pravoslavne crkve i da, u neku ruku, obnove model bezličnih spomenika kulture iz doba titoističke Jugoslavije. U periodu pripreme poznatog Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori pripreman je gotovo identičan zakon i za Kosovo. „Podržavljenje” imovine Srpske pravoslavne crkve značajno bi doprinelo osnovnom identitetskom konstituisanju novih nacija i entiteta. Računalo se da bi, posle razbaštinjene Crne Gore, nova realnost na Kosovu mogla lakše da se podnese u kolektivnoj svesti srpskog naroda.

Propast primene savršenih evropskih zakona kulminirala je još jednim dečanskim primerom: lokalne vlasti odbijaju da u katastar upišu 24 hektara manastirske zemlje, uprkos odluci ustavnog suda Kosova, preporukama, molbama i pritiscima koji, ponekad, dolaze iz vrha američke administracije. O restituciji ogromne imovine SPC oduzete u doba komunizma nema ni govora. Kada se sve ovo dešava najlepšoj balkanskoj crkvi, spomeniku Uneska, sa igumanom Savom (Janjićem), čovekom ogromnog autoriteta i uticaja, u kakvom položaju se onda nalazi hiljade, crkava, crkvišta, spomenika ili grobalja? Šta da radi neki nepoznati vernik SPC suočen sa kosovskom administracijom i novom realnošću? On je živa crkva i vlasnik Visokih Dečana.

Sa proterivanjem stanovništva nastao je brisani prostor, a potiskivanjem svih elemenata srpske državnosti kosovske institucije stežu obruč oko SPC. Samo u proteklih nekoliko meseci, zauzeta je, pa ponovo vraćena, crkva u Rakitnici, hram u Vinarcu proglašen za katolički, isto kao i crkva u Strmcu, na Hram Svetog Đorđa stavljena albanska tabla, u Hram Hrista Spasa u Prištini se ne može ući... Ne zna se koliko je još crkava po dubini teritorije ugroženo, prisvojeno i falsifikovano, a kosovske vlasti se ponašaju kao da su Srbi jedan davno nestali narod. U neznanju crkve se u lokalnim dokumentima, publikacijama i komunikaciji preimenuju u hramove Svetog Petka, Fana Nolija ili Svetog Parazita, a Srpska pravoslavna crkva je samo „pravoslavna crkva”, dok su u čestitkama za velike praznike Srbi postali „pravoslavni građani” u velikoalbanskom kontekstu. Pravoslavni građanin u Velikoj Albaniji i novoj kosovskoj realnosti je čovek bez nasleđa i bilo kakvog identiteta – politički Albanac.

SPC je na ove procese odgovorila viševekovnim iskustvom, opstankom sveštenika u gradovima bez Srba, obnovom i upornim svedočenjem na svim nivoima, verom da je KiM srpski Jerusalim, kosovskim zavetom kao narodnim jevanđeljem. Getozirini Srbi Kosova i Metohije su organski srasli sa svojim svetinjama i sposobni su da trpe do krajnjih granica, a izuzetna privlačnost kosovskog mozaika, bez obzira na političku u bezbednosnu situaciju, ovde dovodi desetine hiljada Srba.

„Išla sam sa suprugom i sinom u Bugarsku na skijanje, pa smo prolazili kroz Kosovo. Gledam oko puta i kažem: ’Kako je ovo ružno i zašto su nečija deca ginula za ovo?’”, kaže jedna gospođa iz Crne Gore. „Vratila sam se kući, i na nagovor prijatelja otišla u posetu crkvama i narodu na Kosovu. Posle hodočašća me pitaju: ’Kakvo je to Kosovo?’

– ’Kosovo je takvo da bih ja za njega dala život svoga sina!’”