Vatromet u glavi

Da ste kojim slučajem u prilici da oslušnete, čuli biste neprekidno pucketanje u ljudskom mozgu. A kada biste ga držali u ruci, videli biste da je to žitko tkivo, nalik pudingu, spolja crvenkasto, iznutra beličasto, nešto teže od kilograma (pisac Anatol Frans i Franc Gal nosili su najmanje – 1.000 do 1.100, vladalac Oliver Kromvel i pesnik lord Bajron najveće – 2.000 do 2.230 grama).

Ljudski mozak i razviće (evolucija) u materici isti su maltene 30.000 godina.

Jasno su izdvojene dve polovine (hemisfere) koje izgledaju kao da okružuju debeli stubić – produženu moždinu što se pri dnu sužava u kičmenu. Na potiljku se nalazi izbočina u obliku karfiola, mali mozak (cerebellum), koji izviruje iz velikog (cerebrum). Pol Meklin četrdesetih i pedesetih prošlog veka uveo je zanimljivo razvrstavanje prema starosti na: u najvećoj meri primitivni – reptilski, napredniji – stari sisarski i najsavršeniji – novi sisarski. Potonji se nalazi u spoljašnjem sloju, moždanoj kori (cortex), zadužen je za racionalno mišljenje i pretrpeo je najveće promene u evoluciji. Debeo je oko dva milimetra i, prema različitim tumačenjima, deli se na pedesetak do stotinak oblasti (zavisno od zadataka koje obavlja).

Predčeono (prefrontalno) područje se najbrže menjalo: kod mačaka se povećalo za tri, kod šimpanzi za 17, a kod ljudi, čak, za 29 odsto. Povezano je s najtananijim ispoljavanjem uma, suštinom ličnosti i načinom ophođenja (karakter).

Zabranjen u jelovniku

Staroegipatski rukopis, ispisan hijeroglifima na papirusu oko 3000. godine pre naše ere, prvi put u povesti pominje mozak pod pravim imenom. I drevni Egipćani, i Mesopotamci, i Jevreji verovali su da se um i osećanja kriju u srcu. Nasuprot tome, antički Grci su zamišljali da je meka i tajnovita tvar u lobanji savršeno boravište za dušu, nametnuvši strogu zabranu da mozak ma koje životinje završi u čovekovom tanjiru. Šta bi kazali da vide današnje sladokusce kako u slasti gutaju pohovani?

Filosof Demokrit je, po svemu sudeći, pre svih shvatio da su misao i osećaj materijalne prirode, da zavise od jedne podvrste atoma koji menjaju svoj položaj u prostoru, a da je „mozak čuvar misli i uma”. Konačno se uvidelo da su kod čoveka, koji razumom daleko prevazilazi ostala stvorenja, moždane vijuge bogatije, a lekar Galen je ukazao da je mozak središte upravljanja telom i mentalnim radnjama.

Matematičar i filosof Rene Dekart je pre tri stoleća telo uporedio s mašinom (što se i u naše vreme često čuje), najsličnijoj orguljama, a za dušu je rekao da je nematerijalna, jedinstvena i besmrtna i da se oboje spajaju u pinealnoj žlezdi. Sledeći proučavaoci (da ih ne nabrajamo) obogatili su poduži spisak novim saznanjima. Šta mi danas znamo?

U najzapretanijoj tvari na svetu, isprepletenoj gotovo nezamislivom mrežom od oko sto milijardi nerava – koliko amazonska prašuma (na približno sedam miliona kvadratnih kilometara) ima stabala, s brojem međusobnih (neuronskih) veza koji dostiže ukupan zbor listova – kriju se brojne zagonetke, od kojih je, svakako, najzapetljanija i najnedokučivija svest. Svaki nerv se sastoji od majušne grudvice (ćelijsko telo ili soma), prečnika 40 hiljaditih delića milimetra, iz kojih se u vidu sićušnog drvceta granaju grančice – dendriti. Postoji, bar, pedesetak osnovnih oblika neurona, iz većine izlazi jedno dugačko, tanko vlakno, nekoliko puta duže, nazvano akson (u kičmenoj moždini doseže metar).

Preskakanje pukotina

Pod elektronskim mikroskopom opaženo je da su između živaca svojevrsne pukotine – sinanse, široke od 150 do 300 milionitih delića milimetra, preko kojih neprestano preskaču hemijski glasnici raznoseći poruke (signali) po celom telu i izvršavajući neverovatno raznovrsne zadatke, što podseća na izvođenje začuđujuće molekulske simfonije u glavi. (Slučajno uzet isečak otkriva do milijardu sinapsi u isečku velikom kao glava palidrvceta šibice, a za prebrojavanje u celoj moždanoj kori utrošili biste 32 miliona godina)!

Imajući na pameti da su se hominidi (čovekoliki majmuni i ljudi) pojavili pre sedam miliona godina, zbrajanje bi potrajalo četiri i po puta duže. Što se tiče svih mogućih načina povezivanja, samo u moždanoj kori iznos premašuje broj pozitivno naelektrisanih čestica u kosmosu! (Možda je ovaj nepojamni koloplet obeshrabrio izvesne naučnike koji su uvereni da nije izvodljivo dočarati ga pomoću kompjutera).

U neprekidnom varničenju milijarde nerava ispaljuje svojevrsne salve uspostavljajući protok naelektrisanja koji je plod kretanja četiri jona (atomi s viškom ili manjkom jednog elektrona): natrijuma, kalijuma, hlora i kalcijuma. Joni se gomilaju unutar i izvan nerava, s jedne i s druge strane ćelijske opne (debljina iznosi pet milionitih delića milimetra, što je hiljaditi odsečak prečnika ćelije); da bi elektrohemijska struja potekla moraju privremeno da uđu i iziđu. Brzina je različita: od 0,6 do 120 metara u sekundi.

Pozitivno-negativni talas traje, obično, oko jedan do dva hiljadita odlomka sekunde, i poznat je pod imenom akcioni potencijal. Kao na ogromnoj železničkoj stanici, na kojoj se mimoilazi mnoštvo užurbanih putnika, desetine, čak i stotine signala stiže do ćelijskog tela. Očaravajući vatromet (pucketanje) u glavi.

Mozak je, ako niste znali, najgramziviji potrošač: sagoreva kiseonik i razlaže glukozu (šećer) deset puta više od ostalih organa, i to u toku mirovanja. (Iako zaprema samo dva i po posto telesne mase, potroši 20 procenata energije). Gorivo su mu ugljeni hidrati koje jedete i kisonik koji udišete.

I dalje ostaje tajna koja muči naučnike, smatra Suzan Grinfild, profesor na Univerzitetu Oksford, čija je uzbudljiva knjiga „Vodič kroz ljudski mozak” (izdavač „Rad”) poslužila kao predložak za članak koji čitate.