Odrastao sam na košarci i stripu

Životni put Darka Perića je toliko neobičan da bi mogao da bude osnova za neki zanimljiv filmski scenario. Maštao je da bude košarkaš, roditelji su ga videli kao lekara, a on je završio veterinu kojom se nije bavio ne jedan jedini dan. Detinjstvo je proveo u Kladovu, školovao se u Bukureštu i Temišvaru, izvesno vreme živeo je u Berlinu, a poslednje dve decenije je u Barseloni. Pobedila je njegova druga ljubav (posle košarke) iz dečačkih dana – gluma: stekao je svetsku slavu kao glumac, ali nikada nije glumio u nekom srpskom filmu.

Pažnju domaće i svetske javnosti skrenuo je ulogom Helsinkija u jednoj od najgledanijih serija na „Netfliksu” – „Kuća od papira” (prvi deo, od devet epizoda, emitovan 2017). Poslednjih godina povezao je svoje dve strasti – košarku i glumu – kao ambasador NBA i Evrolige. Bio je i domaćin u dokumentarnom filmu „Hup sitis – Beograd” koji je NBA (u saradnji sa „Sinesportom”) objavila povodom svog 75. rođendana.

Kad ne glumi, onda je najverovatnije na nekoj košarkaškoj utakmici, ili na nekim projektima u vezi s košarkom. Nedavno je bio gost nekadašnje NBA zvezde Tonija Parkera u njegovom „TV Skvik šouu” u kojem su se proteklih par meseci pojavili i Pau Gasol, Emanuel Đinobili, Zinedin Zidan, Dirk Novicki, Tjeri Anri, Dvejn Vejd…

– Trenutno sam na zimskom raspustu, što sam iskoristio da gledam više nego inače košarkaške mečeve, što uživo, što na televiziji. Dobro mi je došlo to što je Barselona za kratko vreme odigrala četiri utakmice Evrolige uzastopce kod kuće. Prijatelj sam s mnogim igračima Barselone, pogotovo onima iz generacije Divca, Paspalja i Đorđevića, pa je svaki meč prilika za druženje. Pošto moj sin trenira u obližnjoj školi košarke, košarka je stalno prisutna… – kaže Darko Perić (47) na početku svog intervjua povodom 120. rođendana „Politike”.

Mnogi vaši vršnjaci i starije generacije naučili su da čitaju iz „Politike”. Da li vi imate neke uspomene iz detinjstva na taj list?

Da budem iskren, mene je moja prababa naučila da čitam. Međutim, „Politika” je vezana za moje detinjstvo kroz mog dedu. Nisam mogao da ga zamislim da dolazi kod nas a da ne drži „Politiku” ispod miške. Dok su roditelji bili na poslu, deda bi tako, sa novinama, dolazio da obiđe sestru i mene i da nam spremi doručak. Meni su te novine tada izgledale tako veliko…

Kako je u kratkim crtama izgledao vaš put iz rodnog Kladova u beli svet?

U Kladovu sam proveo detinjstvo. Posle sam otišao na studije veterine u Bukurešt, pa u Temišvar, Berlin… Već 20 godina sam u Barseloni. Kada sam iz Bukurešta stigao u Temišvar, imao sam utisak kao da sam se vratio u Srbiju. Tu su mnogi odrastali uz naš sport, našu muziku, kulturu… Temišvar je bio kosmopolitski grad, koji mi je na neki način otvorio svest. U njemu je postojao i kiosk sa srpskom štampom, gde su pored „Politike” dolazila i neka druga njena izdanja, kao što su „Tempo” i „Politikin zabavnik”. „Politikina TV revija” za mene je bila nešto posebno, kao neki naš „Eskvajer”. Samo provereni glumci su izlazili u njoj.

Kako se kod vas začela ljubav prema filmu i košarci?

Košarka mi je nekako bila suđena. Bila je u mojoj vizuri od malih nogu, pošto su preko puta babine i dedine kuće bila dva košarkaška terena. Tada smo košarku više igrali a manje gledali. U to vreme osnovna škola u Kladovu imala je dve hiljade đaka! Imao sam u dvorištu koš na drvenoj garaži. Odrastao sam na košarci i na stripu, na Zagoru, Bleku, Kapetanu Marku… Imali smo dva TV kanala, kad se pojavio Treći kanal, to je bilo nešto revolucionarno. Bio sam tinejdžer krajem osamdesetih prošlog veka. Poslednje dve godine pre rata u Jugoslaviji bile su mi najlepše. Obožavao sam Jugoplastiku. Jedva sam čekao čuveni termin „Subotom u pet”, kada je televizija prenosila mečeve jugoslovenske lige. U ono vreme to je bilo sve od utakmica. Danas na više kanala gledam i NBA ligu, Evroligu, ABA ligu, ACB ligu… Kad imam pauzu između dva filmska projekta, uglavnom se opuštam uz košarku. Nisam od onih koji gledaju filmove i TV serije na „Netfliksu” i ostalim platformama. Filmove gledam samo kada mi ih neko preporuči.

A kako ste zakoračili u svet glume?

Bio sam u dramskoj sekciji od prvog do osmog razreda osnovne škole. Film je bio jedna od glavnih razonoda od malih nogu. U to vreme popularni su bili partizanski filmovi, dok je generacija moga oca odrasla na kaubojcima. I danas mi zaigra srce kad mogu da pogledam reprizu nekog domaćeg filma i kad vidim Pavla Vuisića, Miju Aleksića, Ljubu Tadića, Batu Stojkovića… To budi posebne emocije! Dogodine će biti 30 godina otkako sam otišao iz Srbije.

Da li ima neke sličnosti između glume i košarke?

Često kažem košarkašima, među kojima imam mnogo prijatelja, da je posao glumca i košarkaša donekle sličan, jer i jedni i drugi radimo za fanove. Razlika je u tome što se košarkaši mnogo žrtvuju još od malih nogu, i retki su oni koji mogu da traju do 40. godine, dok nekima od nas glumaca prave karijere počinju tek kad navršimo 40. Kao glumac treniraš čitav život, imaš non-stop usavršavanje.

Zašto je Srbija „zemlja košarke”?

Da počnem od toga da su dva kluba s najvećom posetom u Evroligi iz Beograda. Najsiromašnija zemlja u Evroligi ima najveću posetu! Mi smo zemlja košarke i zbog svih onih velikih rezultata, gde bih kao ključni iskorak izdvojio generaciju sedamdesetih – Slavnića, Kićanovića, Dalipagića... Oni su prvi postali javne ličnosti koje su na televiziji bile u rangu najpoznatijih glumaca, kada je reč o popularnosti. Tako jedna mala zemlja bila je u košarci uz rame Americi. Trenutno smo drugi na svetu, spremamo se za Olimpijske igre sa najvećim mogućim ambicijama. Ne treba smetnuti s uma i genetiku. Košarka je, ipak, sport inteligentnih ljudi. To je jedini timski sport koji se stalno igra u pokretu, gde ne možete ni za tren da zastanete. Ima i nečeg buntovnog i borbenog u nama. Takvo nam je nasleđe. Uostalom, moje prababa i baba su preživele pet ratova…

Kakvi su vam planovi za ovu godinu?

Očekuju me neki internacionalni filmski projekti, biće kao i obično dosta košarkaških događaja na koje sam pozvan. Nikada nisam igrao u Srbiji. Imam želju, više emotivnu nego poslovnu, da u našoj zemlji snimim neki film ili seriju. Ali, ne bih svašta da igram. Prijala bi mi neka komedija ili drama.

Imajući u vidu to koliko je snimljeno epizoda „Kuće od papira” i kakav je uspeh doživela ta serija, zanima nas kakvi su danas odnosi između vas koji glumite u njoj? U kakvim ste odnosima sa Alvarom Morteom (u filmu Profesor), Ursulom Korbero (Tokio), Icijar Itunjo (inspektorka Rakel Muriljo), Pedrom Alonsom (Berlin)…

U filmskom svetu je kao i u sportu: kada neki projekat napravi veliki uspeh, ostane dobra energija između ljudi koji su bili deo toga. Ono što je karakteristično za glumačku ekipu „Kuće od papira”, jeste da smo imali dve generacije. Jednu stariju, kojoj pripadamo Berlin, Profesor, Moskva, inspektorka i ja; i onu mlađu u kojoj su ostali. Tokio i Rio su, recimo, mlađi od nas 20 godina… Tako da sa klincima iz filma nisam u kontaktu, ali se sa Pedrom (Berlin) čujem barem jednom mesečno. U odličnim odnosima sam i sa inspektorkom Muriljo.