Hanibalova doktrina

Neočekivano sporo „uništavanje” Hamasa i činjenica da palestinski militanti i dalje drže stotinak talaca navode delove izraelskog vojnog establišmenta na zaključak da će produženo vojno angažovanje ugroziti živote otetih, možda i voditi njihovoj smrti.

Gadi Eisenkot, bivši načelnik Generalštaba i sadašnji član ratnog kabineta kome je prošlog meseca sin ubijen u borbama u Gazi, tvrdi da je „iluzija” da taoci mogu da budu spaseni vojnim operacijama i određuje prioritet: „Misija je da se spasu civili, pre ubijanja neprijatelja”.

Vlada premijera Benjamina Netanjahua izgleda da ne prihvata stav da su dva cilja nekompatibilna. Šta, uostalom, očekivati od armije koja od vlade dobija direktive da nemilosrdno ubija i razara sve pred sobom, uključujući bolnice, džamije i muslimanska groblja po pojasu Gaze?

Da li je jedna od direktiva da u operacijama protiv palestinskog Hamasa treba rizikovati i živote jevrejskih građana i vojnika, ali se zarad njihovog oslobađanja treba osloniti na diplomatiju – uz prekid vatre?

Kontroverzno pitanje otvorio je liberalni list „Haarec” intervjuom sa Asa Kašerom, profesorom filozofije na Univerzitetu u Tel Avivu, koji je svojevremeno za Izraelske odbrambene snage (IDF) napisao Kodeks ponašanja, koji se primenjivao od 1986. U svojoj originalnoj verziji određuju se procedure koje treba pratiti u slučaju kada je vojnik u opasnosti da bude otet i prebačen na neprijateljsku teritoriju. Direktive koje su sugerisali tadašnji šef Severne komande Josi Peled i pukovnici Gabi Aškenazi i Jakov Amidror ističu da je prioritet spasavanje otetih vojnika čak i ako to znači rizikovanje njihovog ranjavanja ili pogibije.

Poznat kao Hanibalova direktiva, dokument je formulisan bez konsultacija pravnih eksperata i njegov puni tekst nikada nije objavljen, ali se tvrdi da je promenjivan više puta od 1986. do 2016, kada je zvanično povučen.

Profesor Kašer, koji je i viši istraživač na Institutu za studije nacionalne bezbednosti, sumnja da je direktiva reaktivirana posle 7. oktobra, Hamasovog masakra na jugu Izraela i odvođenje oko 240 talaca, od kojih je 105 do sada razmenjeno za 240 Palestinaca iz izraelskih zatvora. Da li je IDF pokušavao da spase jedan broj talaca u operacijama koje su ostale pod velom tajnosti? Pod kojim okolnostima su neki taoci izgubili život?

Kako postoji više verzija i interpretacija Hanibalove doktrine, teško je utvrditi njenu legalnost i moralnost, kaže profesor. Jedno je sigurno: „Apsolutno ne postoji ništa što bi nekome dopustilo da ubije izraelskog građanina, bez obzira da li je u uniformi ili ne”.

Ali, narativ se komplikuje događajima u kibucu Beri u danu Hamasovog napada. Prema izveštajima, na koje se poziva izraelski Kanal 12, i istraživački tekst u „Njujork tajmsu”, pomenuto pravilo je prekršeno u slučaju kuće porodice Koen u kojoj su Palestinci držali 14 izraelskih talaca. Prema svedočenju Jasmin Porat i Hadas Dagan, jedinih preživelih koji su kasnije oslobođeni, izraelski tenk je uništio kuću, Hamasove teroriste, ali i 12 Izraelaca.

Prema izveštaju njujorškog lista, general Barak Hiram, komandant 99. divizije, bio je taj koji je komandiru u tenku naredio da otvori vatru na kuću Koena „čak i po cenu civilnih žrtava”. Porodice stradalih zahtevaju od IDF da otvori istragu.

„Ideja da ćete pokušati da sprečite pokušaj da prebacite (civile) u Gazu otvarajući tenkovsku vatru na strukturu u kojoj ih drže je nedopustiva, neprihvatljiva iz perspektive armijskih vrednosti”, komentariše profesor Kašer podržavajući zahtev za istragom. „Kako je moguće da visoki armijski oficir izda komandu koja ugrožava živote toliko civila? To je užasavajuće.”

Armija je saopštila da će ispitati incident, ali – tek kada se rat završi. Veliki deo javnosti zahteva trenutnu istragu, poput one pokrenute pošto su trojica talaca uspela da pobegnu iz Hamasovog zatočeništva, a onda su ubijeni u „prijateljskoj vatri” izraelskih vojnika.

Pominje se još jedan incident od 7. oktobra. Prema pisanju lista „Jediot ahronot”, trupe su primile naređenje da, ako bude potrebno, uz upotrebu sile spreče pokušaj odvođenja talaca za Gazu. Postoje nepotvrđeni izveštaji da je vatra iz izraelskih helikoptera pogodila zarobljene Izraelce.

Profesor Kašer veruje da treba promeniti kompletnu „kulturu armije” i glorifikovanje kulta žrtve. „Loše je umreti za svoju zemlju. To treba da čuje svaki vojnik. Ne tražite prilike da umrete. Ponekad možete da se nađete u situaciji u kojoj sebe stavite u opasnost, čak smrtnu opasnost. Ali tražiti smrt je suprotno našoj etici, vrednostima i svemu što smatramo važnim”.