Crnogorsko pravosuđe u mraku afere „Tunel”

Od našeg dopisnika
Podgorica – Vidljivo je da je stanje u crnogorskom sudstvu prešlo svaku crvenu liniju, a afera „Tunel” danas manje predstavlja kriminalnu aferu, a mnogo više nešto što bismo mogli osnovano da nazovemo „dijagnozom sudstva”. „Tunel” je otkrio da je sudstvo Crne Gore u mraku. Ovim rečima advokat dr Vladan S. Bojić za „Politiku” je ocenio stanje u crnogorskom sudstvu i brojne pravno-političke zavrzlame u njemu.

Tražili smo od njega komentar na reakciju ministra pravde Andreja Milovića povodom izmena člana Zakonika o krivičnom postupku, zbog činjenice da na slobodu izlazi veliki broj osumnjičenih za najteža krivična dela. Bojić je odgovorio da nema tekst predloga izmena Zakonika o krivičnom postupku, osim onoga što je mogao da pročita u medijima.

Izmene Zakona o krivičnom postupku (ZKP), o skraćivanju roka od tri godine za donošenje prvostepene presude i ukidanje instituta potvrđivanja optužnice, za dr Bojića su legitimne.

„Da li je ta zamenska norma zakonodavca legitimna – jeste. Da li je uravnotežena – ne znam. Ali da li je nužan odgovor na očajnu situaciju u kojoj se sudstvo nalazi i reakcija na neprihvatljivu neuravnoteženost – nužan je”, kaže Bojić.

Dodaje da se „načelno može reći da se abrogira (ukida) zakonski limit od tri godine trajanja pritvora”.

„Zakonodavac mora da pruži adekvatan odgovor na okolnost, terminalnu fazu u kojoj se sudstvo već duže nalazi. Da li takvo stanje sudstva koriste branioci, advokati – koriste, što je s jedne strane legitimno, a da li je u skladu s profesionalnom etikom advokata – naravno da nije. Jer, advokatura kao segment pravosuđa nije izolovana od pravosuđa i nije da nju nisu dobro ’nagrizle’ boljke koje su zahvatile celokupno sudstvo. Advokatura deli sudbinu celokupnog pravosuđa, ali je i oponent svake vlasti koja jedina ima monopol prinude i jedina raspolaže prinudom”, poručuje Bojić.

Naš sagovornik ocenjuje da „kontrola trajanja pritvora”, koja je „klišeizirana i površna, treba zakonom egzaktno da se reguliše kako bi ta kontrola bila suštinska i stvarna”.

„Dosadašnje praktikovanje određivanja i produžavanja pritvora potpuno je neprihvatljivo, imajući u vidu alternativne mere iz člana 166 ZKP”, reči su Bojića.

Ističe da se one u svakom konkretnom slučaju moraju prioritetno razmotriti, pa tek onda eventualno treba posezati za njima.

„Stvorena je i kreirana percepcija u javnosti da onaj ko nije u pritvoru nije kriv, odnosno da nije krivično odgovoran, dotle da se javno ’osuđuje sloboda’ (kad izostane pritvor). To je apsolutno pogrešno. Dosadašnja praksa, između ostalog, decenijama je bila takva da je pritvor pretvoren u kaznu, putem ’kopi/pejst’ rešenja o određivanju i produžavanju pritvora, često potpuno besmisleno, čak i bez minimuma zdravorazumnih argumenata, ako uopšte jesu argumenti. Primetno je i da se kroz praksu kompromituje institut jemstva, a proces ume da potraje mesecima i godinama”, kaže Bojić.

Pitali smo ga da nam iskreno, kao iskusni advokat, kaže ima li odgovornosti i advokata koji namerno odugovlače suđenja. Rekao nam je da „niko ne može osporiti da je odugovlačenje postupaka, odnosno suđenja u stvarnosti česta procesna strategija branilaca proračunata na bazi zakonskog limita trajanja pritvora od tri godine”.

„Međutim, tu treba imati u vidu činjenicu da advokati po emanaciji profesije nemaju vlast, ni bilo kakav prerogativ vlasti, pa im je procesno odugovlačenje ’jedino legitimno oružje’. Zato je na zakonodavcu da razumno uredi tu materiju uvažavajući javni interes s jedne, a ne ugrožavajući interese i prava okrivljenih, s druge strane”, istakao je Bojić.

Naš sagovornik ističe da je na probijanje zakonskog limita iz člana 179 ZKP znatno uticao institut „ročišta za potvrđivanje optužnice”, koja su, skoro bez izuzetka, otpočetka bila farsa.

„Nedostaci optužnice mogu se delotvorno otkloniti prigovorom protiv optužnice. Ta ročišta su u praksi postala ’kvazisurogat glavnom pretresu’, što je neodrživa devijacija”, reči su dr Bojića.