Црногорско правосуђе у мраку афере „Тунел”

Од нашег дописника
Подгорица – Видљиво је да је стање у црногорском судству прешло сваку црвену линију, а афера „Тунел” данас мање представља криминалну аферу, а много више нешто што бисмо могли основано да назовемо „дијагнозом судства”. „Тунел” је открио да је судство Црне Горе у мраку. Овим речима адвокат др Владан С. Бојић за „Политику” је оценио стање у црногорском судству и бројне правно-политичке заврзламе у њему.

Тражили смо од њега коментар на реакцију министра правде Андреја Миловића поводом измена члана Законика о кривичном поступку, због чињенице да на слободу излази велики број осумњичених за најтежа кривична дела. Бојић је одговорио да нема текст прeдлога измена Законика о кривичном поступку, осим онога што је могао да прочита у медијима.

Измене Закона о кривичном поступку (ЗКП), о скраћивању рока од три године за доношење првостепене пресуде и укидање института потврђивања оптужнице, за др Бојића су легитимне.

„Да ли је та заменска норма законодавца легитимна – јесте. Да ли је уравнотежена – не знам. Али да ли је нужан одговор на очајну ситуацију у којој се судство налази и реакција на неприхватљиву неуравнотеженост – нужан је”, каже Бојић.

Додаје да се „начелно може рећи да се аброгира (укида) законски лимит од три године трајања притвора”.

„Законодавац мора да пружи адекватан одговор на околност, терминалну фазу у којој се судство већ дуже налази. Да ли такво стање судства користе браниоци, адвокати – користе, што је с једне стране легитимно, а да ли је у складу с професионалном етиком адвоката – наравно да није. Јер, адвокатура као сегмент правосуђа није изолована од правосуђа и није да њу нису добро ’нагризле’ бољке које су захватиле целокупно судство. Адвокатура дели судбину целокупног правосуђа, али је и опонент сваке власти која једина има монопол принуде и једина располаже принудом”, поручује Бојић.

Наш саговорник оцењује да „контрола трајања притвора”, која је „клишеизирана и површна, треба законом егзактно да се регулише како би та контрола била суштинска и стварна”.

„Досадашње практиковање одређивања и продужавања притвора потпуно је неприхватљиво, имајући у виду алтернативне мере из члана 166 ЗКП”, речи су Бојића.

Истиче да се оне у сваком конкретном случају морају приоритетно размотрити, па тек онда евентуално треба посезати за њима.

„Створена је и креирана перцепција у јавности да онај ко није у притвору није крив, односно да није кривично одговоран, дотле да се јавно ’осуђује слобода’ (кад изостане притвор). То је апсолутно погрешно. Досадашња пракса, између осталог, деценијама је била таква да је притвор претворен у казну, путем ’копи/пејст’ решења о одређивању и продужавању притвора, често потпуно бесмислено, чак и без минимума здраворазумних аргумената, ако уопште јесу аргументи. Приметно је и да се кроз праксу компромитује институт јемства, а процес уме да потраје месецима и годинама”, каже Бојић.

Питали смо га да нам искрено, као искусни адвокат, каже има ли одговорности и адвоката који намерно одуговлаче суђења. Рекао нам је да „нико не може оспорити да је одуговлачење поступака, односно суђења у стварности честа процесна стратегија бранилаца прорачуната на бази законског лимита трајања притвора од три године”.

„Међутим, ту треба имати у виду чињеницу да адвокати по еманацији професије немају власт, ни било какав прерогатив власти, па им је процесно одуговлачење ’једино легитимно оружје’. Зато је на законодавцу да разумно уреди ту материју уважавајући јавни интерес с једне, а не угрожавајући интересе и права окривљених, с друге стране”, истакао је Бојић.

Наш саговорник истиче да је на пробијање законског лимита из члана 179 ЗКП знатно утицао институт „рочишта за потврђивање оптужнице”, која су, скоро без изузетка, отпочетка била фарса.

„Недостаци оптужнице могу се делотворно отклонити приговором против оптужнице. Та рочишта су у пракси постала ’квазисурогат главном претресу’, што је неодржива девијација”, речи су др Бојића.