Prikupljeno 6,4 miliona dinara

Jovan Mitrović iz Malog Orašja, u masovnom ubistvu 4. maja prošle godine u tom selu, u trenu je ostao bez rođenog brata i brata od strica, kao i bez nekoliko drugara sa kojima je odrastao. I sam „ranjen” zbog ovolikih gubitaka, smogao je snage da misli na one koji su u ovoj tragediji zamalo izbegli sigurnu smrt. Životi tih osmoro mladih ljudi iz Malog Orašja i Dubone, nisu prekinuti, ali su u dobroj meri uništeni ranama koje ni posle osam meseci nisu zacelile. Neke nikada i neće. Teške povrede uzimaju danak i u fizičkom i u psihičkom smislu, bolovi i traume ne jenjavaju. To su porodice sa sela, mahom lošijeg materijalnog statusa, čiji se roditelji teškom mukom bore za opstanak. Oporavak ove dece je dug i skup, i nikakva jednokratna pomoć koju su dobili ne može im rešiti trajne muke. Sistemska podrška države porodicama ranjenih, koja bi podrazumevala redovnu pomoć za zdravstvene i druge tegobe, izostala je.

S druge strane, Jovan Mitrović je u decembru napravio pravi humani podvig. Put dug oko 90 kilometara, od mesta zločina u Orašju do manastira Tumane, prešao je trčeći zajedno sa drugom iz sela, cilj akcije bio je da se prikupi novac za lečenje ranjenih. Istovremeno, ovim činom ispunio je neostvarenu želju svog brata Pece, koji se za života spremao na hodočašće u golubačkom manastiru.

Iako motivisan jakom voljom, Jovan ni sam nije verovao da će njegova akcija naići na tako veliki odziv i razumevanje građana. Za samo nekoliko dana prikupljeno je čak 5,4 miliona dinara, ali ni po završetku akcije humani ljudi nisu prestali da doniraju novac. Tako je naknadno na Jovanov račun uplaćeno još milion dinara, što je ukupno 6,4 miliona. Iako je prva zamisao ovog momka bila da pomogne ranjenim drugarima iz svog sela, kada je shvatio koliko je novca sakupio, odlučio je da pomoć podeli i sa ranjenima u Duboni. U dva navrata, taj iznos je podeljen Andrijani Mitrović, Nemanji Iliću, Milošu Jovanoviću, Jovanu Rankoviću, Anđeli Stevanović, Ivanu Ivkoviću, Neveni Vujić, Jovici Stevanoviću i Nikoli Mitroviću.

Nema tih reči da se opiše Jovanov ponos i sreća što je uspeo da pomogne ovim mladićima i devojkama, a njemu je teško da nađe reči i podeli sa nama emocije koje su preplavile te mlade ljude kada im je Jovan uručio pomoć.

„Drugari iz sela koje lično poznajem, bili su ganuti i samo su pitali kako da mi se oduže. Nije to samo zbog novca, već što su kroz ovu akciju osetili da imaju toliku podršku, da ima mnogo ljudi koji ih nisu zaboravili i koji saosećaju sa njihovom tragedijom”, priča Jovan Mitrović za „Politiku”.

Nevenu, Ivana i Jovicu iz Dubone nije ni poznavao, pa je susret bio još dirljiviji.

Upoznali smo se kad sam odneo novac, nisu ni znali da ću i njima pomoći jer sam u startu pričao da želim da pomognem ranjenima iz Orašja. Bili su dirnuti. Posebno je bio težak susret sa Jovicom koji je još uvek nepokretan i neizvestan je njegov oporavak. Pritom, do tragedije njegova porodica je živela od njegovih primanja a sada su u jako lošem materijalnom položaju i pomoć im je neophodna. Bilo je tu i suza, priseća se Jovan.

„Iskreno se nadam da će državu ovo na neki način da osvesti i da će bar razmisliti o nekoj sistemskoj podršci”, veruje on.

Ova solidarnost je, smatra Veran Matić, iz Srpskog filantropskog foruma i Fonda B92, umanjila probleme porodica ranjenih i zaista predstavlja veliki podvig, ali...

„Sada bi nadležne institucije morale da preuzmu inicijativu i svakoj porodici obezbede redovne mesečne prihode, koji će pomoći lečenje i oporavak, sve oblike rehabilitacija, svako pomagalo. Veoma je važno da svi koji se školuju, ili to imaju u planu, dobiju stipendije koje će im to i omogućiti, na način koji je za njih najadekvatniji, uz lečenje i rehabilitaciju koji će, u svim slučajevima, još dugo trajati”, kaže Matić.

Ranjeni i njihove porodice dobili su jednokratno u Orašju po 250.000 dinara i još oko 70.000. Ali uz velike troškove lečenja, taj novac se brzo potrošio. I kako će dalje – ključno je pitanje za državu.