Прикупљено 6,4 милиона динара

Јован Митровић из Малог Орашја, у масовном убиству 4. маја прошле године у том селу, у трену је остао без рођеног брата и брата од стрица, као и без неколико другара са којима је одрастао. И сам „рањен” због оволиких губитака, смогао је снаге да мисли на оне који су у овој трагедији замало избегли сигурну смрт. Животи тих осморо младих људи из Малог Орашја и Дубоне, нису прекинути, али су у доброј мери уништени ранама које ни после осам месеци нису зацелиле. Неке никада и неће. Тешке повреде узимају данак и у физичком и у психичком смислу, болови и трауме не јењавају. То су породице са села, махом лошијег материјалног статуса, чији се родитељи тешком муком боре за опстанак. Опоравак ове деце је дуг и скуп, и никаква једнократна помоћ коју су добили не може им решити трајне муке. Системска подршка државе породицама рањених, која би подразумевала редовну помоћ за здравствене и друге тегобе, изостала је.

С друге стране, Јован Митровић је у децембру направио прави хумани подвиг. Пут дуг око 90 километара, од места злочина у Орашју до манастира Тумане, прешао је трчећи заједно са другом из села, циљ акције био је да се прикупи новац за лечење рањених. Истовремено, овим чином испунио је неостварену жељу свог брата Пеце, који се за живота спремао на ходочашће у голубачком манастиру.

Иако мотивисан јаком вољом, Јован ни сам није веровао да ће његова акција наићи на тако велики одзив и разумевање грађана. За само неколико дана прикупљено је чак 5,4 милиона динара, али ни по завршетку акције хумани људи нису престали да донирају новац. Тако је накнадно на Јованов рачун уплаћено још милион динара, што је укупно 6,4 милиона. Иако је прва замисао овог момка била да помогне рањеним другарима из свог села, када је схватио колико је новца сакупио, одлучио је да помоћ подели и са рањенима у Дубони. У два наврата, тај износ је подељен Андријани Митровић, Немањи Илићу, Милошу Јовановићу, Јовану Ранковићу, Анђели Стевановић, Ивану Ивковићу, Невени Вујић, Јовици Стевановићу и Николи Митровићу.

Нема тих речи да се опише Јованов понос и срећа што је успео да помогне овим младићима и девојкама, а њему је тешко да нађе речи и подели са нама емоције које су преплавиле те младе људе када им је Јован уручио помоћ.

„Другари из села које лично познајем, били су ганути и само су питали како да ми се одуже. Није то само због новца, већ што су кроз ову акцију осетили да имају толику подршку, да има много људи који их нису заборавили и који саосећају са њиховом трагедијом”, прича Јован Митровић за „Политику”.

Невену, Ивана и Јовицу из Дубоне није ни познавао, па је сусрет био још дирљивији.

Упознали смо се кад сам однео новац, нису ни знали да ћу и њима помоћи јер сам у старту причао да желим да помогнем рањенима из Орашја. Били су дирнути. Посебно је био тежак сусрет са Јовицом који је још увек непокретан и неизвестан је његов опоравак. Притом, до трагедије његова породица је живела од његових примања а сада су у јако лошем материјалном положају и помоћ им је неопходна. Било је ту и суза, присећа се Јован.

„Искрено се надам да ће државу ово на неки начин да освести и да ће бар размислити о некој системској подршци”, верује он.

Ова солидарност је, сматра Веран Матић, из Српског филантропског форума и Фонда Б92, умањила проблеме породица рањених и заиста представља велики подвиг, али...

„Сада би надлежне институције морале да преузму иницијативу и свакој породици обезбеде редовне месечне приходе, који ће помоћи лечење и опоравак, све облике рехабилитација, свако помагало. Веома је важно да сви који се школују, или то имају у плану, добију стипендије које ће им то и омогућити, на начин који је за њих најадекватнији, уз лечење и рехабилитацију који ће, у свим случајевима, још дуго трајати”, каже Матић.

Рањени и њихове породице добили су једнократно у Орашју по 250.000 динара и још око 70.000. Али уз велике трошкове лечења, тај новац се брзо потрошио. И како ће даље – кључно је питање за државу.