Ode pero s perjanice

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, oktobra – „Dobro je da moji dragi roditelji više nisu živi, jer bi mi ukinuli džeparac”, našalio se Kristofer Bakli (56) na svoj račun, povodom naglog obrta u svojoj spisateljskoj sudbini. Pročuo se kao politički satiričar i romansijer, ali je pre neki dan „satrt” na nimalo romantičan način– kao novinar, i to u magazinu koji je osnovao njegov otac.„Izvini tata”, početak je naslova dva njegova teksta, pretvorena u medijski i ideološki „slučaj”. U prvom je zamolio za „oproštaj” što je odlučio da glasa za predsedničkog kandidata iz suprotnog, demokratskog, tabora – Baraka Obamu, a u drugom– što je ostao bez mesta kolumniste u „Nešenel rivju”, „očevini” mu i časopisnoj Bibliji ovdašnjeg konzervativnog, republikanskog, pokreta.

Internetski izlivi

Nije, doduše, otpušten, nego je sam podneo ostavku, „koja je, začudo, munjevito prihvaćena”. Otišao je pod pritiskom novog fenomena– masovnog internetskog izliva besova „spontano sinhronizovanih” čitalaca.

Dojučerašnji idol konzervativaca, čija se modernizacija pripisuje njegovom ocu Vilijamu Bakliju, preminulom prošlog februara, najednom je u stotinama i-mejlova žigosan kao „Juda”, „prevrtljivac”, „Benedikt Arnold” (general koji je u ovdašnjem, svojevremenom, revolucionarnom ratu prešao na stranu trupa britanske krune i postao sinonim za domaćeg izdajnika)… Takve poruke zasule su i sajt „Nešenel rivjua”, iako je tekst, na koji su stigle žučne reakcije, Kristofer objavio na drugom mestu– u novom internetskom mediju „Dejli bist”.

Ispravno je, naime, procenio da će podrškom liberalu izazvati lavinu gneva među svojim konzervativcima, pa je novo lično izborno opredeljenje plasirao izvan časopisa, da bi ga poštedeo neprijatnosti, u kome je prošlog juna angažovan kao komentator. Ali nije uspeo da obuzda internetizovani gnev, tako da su zapljuštale „packe” i po „Nešenel rivjuu”. „Nećemo više ni da vas čitamo ni da kupujemo novine s takvim otpadnikom”, zapretili su „dosledni konzervativci”. Uvidevši da je „đavo odneo šalu” i da je glasilo, koje doživljava i kao porodičnu zadužbinu, izloženo opasnosti tržišnog i donatorskog bojkota, Kristofer je izvagao da je bolje da se on povuče, s čim se rukovodstvo „dok dlanom o dlan” saglasilo.

Oduvano je moćno pero konzervativne perjanice, konstatovali su posmatrači. Kristofer se ne žali, bar ne previše. Nisu mu, kaže, kao jednoj od prethodnih disidentkinja dobacivali da bi bilo bolje da ga je „majka pobacila i bacila na đubrište”. A– i ostaje u upravnom odboru magazina, gde je vlasnik sedmine vrednosti deonica…

I knjige mu imaju, kažu, dobru prođu, tako da nema razloga za brigu o njegovoj egzistenciji. Ali, on nastavlja da brine za sudbinu– konzervativističkog kursa republikanaca gde se „različitosti doživljavaju kao problem”. A težnja ka uniformisanju je, smatra, nagnala njihovog favorita u trci ka predsedničkoj funkciji Džona Mekejna na „nerazumljivu odluku” da mu guvernerka Aljaske Sara Pejlin bude „desna ruka”, kandidatkinja za potpredsednicu SAD, što je „tragedija” za zemlju.

Bakli se, delimično i stoga, pridružio podržavaocima konkurentskog Obame u kome vidi „prvu klasu i temperamenta i intelekta”, pa da kao takav može da bude „sjajan šef države”. „Svog” Mekejna opisao je, pak, kao „plahovito gunđalo”.

Nema veće izdaje od davanju prednosti „neprijatelju” nad „našim čovekom”, uzbunili su se „patrioti”, koji u Obami vide „osobu nedovoljno uverljive rodoljubivosti”. Kristoferu nije pomoglo ni što je podsetio na oca, koji je takođe umeo da se povremeno priključi protivničkim izbornim kandidatima, i još pre četiri decenije pisao da Amerika treba da dobije izazov sopstvenoj „hipokriziji” i potvrdu svog „idealizma” u vidu crnca predsednika, što je sada u prilici da obistini Obama.

Bakli uverava da ne spada u klasične prebege, sklone da „promene dres” kako bi se „ušlihtali” pretpostavljenim pobednicima, već da mu je zaokret zasnovan na uvidu u činjenice. Za osam godina „konzervativne” vlasti (s Džordžom Bušom mlađim na čelu) udvostručena je nacionalna zaduženost, učestali su korupcionaški skandali i „gradnja mostova ka ničemu”, a sve uz povećanu aroganciju političara, konstatovao je. Uz parafrazu izreke: „Ne napuštam ja partiju (republikansku), nego ona mene.”

(Ne)miran san

Uprkos razmimoilaženjima, ostaje privržen „Nešenel rivjuu”. S nadom će, jednog dana, publika naići na– različitost i uvažavanje realnosti, znatno složenije od partijske isključivosti. Opet se, pritome, poziva na oca koji je „ceo život posvetio odvajanju desničarskog pokreta od neracionalnosti”.

Kaže i da se ne kaje za počinjeno „otpadništvo”. „Ostao sam veran– očevom duhu i spavam mirno”, rekao je listu Univerziteta Jejl, na kome je diplomirao.

Njegovi konzervativci, koji ga sada anatemišu, nemaju miran san. Muče ih rezultati istraživanja javnog mnjenja po kojima ispada da je Baklijevo otpadništvo, ka „liberalu”, manje nego njihovo – od anketnog raspoloženja birača i šire realnosti…