Оде перо с перјанице

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, октобра – „Добро је да моји драги родитељи више нису живи, јер би ми укинули џепарац”, нашалио се Кристофер Бакли (56) на свој рачун, поводом наглог обрта у својој списатељској судбини. Прочуо се као политички сатиричар и романсијер, али је пре неки дан „сатрт” на нимало романтичан начин– као новинар, и то у магазину који је основао његов отац.„Извини тата”, почетак је наслова два његова текста, претворена у медијски и идеолошки „случај”. У првом је замолио за „опроштај” што је одлучио да гласа за председничког кандидата из супротног, демократског, табора – Барака Обаму, а у другом– што је остао без места колумнисте у „Нешенел ривју”, „очевини” му и часописној Библији овдашњег конзервативног, републиканског, покрета.

Интернетски изливи

Није, додуше, отпуштен, него је сам поднео оставку, „која је, зачудо, муњевито прихваћена”. Отишао је под притиском новог феномена– масовног интернетског излива бесова „спонтано синхронизованих” читалаца.

Дојучерашњи идол конзервативаца, чија се модернизација приписује његовом оцу Вилијаму Баклију, преминулом прошлог фебруара, наједном је у стотинама и-мејлова жигосан као „Јуда”, „превртљивац”, „Бенедикт Арнолд” (генерал који је у овдашњем, својевременом, револуционарном рату прешао на страну трупа британске круне и постао синоним за домаћег издајника)… Такве поруке засуле су и сајт „Нешенел ривјуа”, иако је текст, на који су стигле жучне реакције, Кристофер објавио на другом месту– у новом интернетском медију „Дејли бист”.

Исправно је, наиме, проценио да ће подршком либералу изазвати лавину гнева међу својим конзервативцима, па је ново лично изборно опредељење пласирао изван часописа, да би га поштедео непријатности, у коме је прошлог јуна ангажован као коментатор. Али није успео да обузда интернетизовани гнев, тако да су запљуштале „пацке” и по „Нешенел ривјуу”. „Нећемо више ни да вас читамо ни да купујемо новине с таквим отпадником”, запретили су „доследни конзервативци”. Увидевши да је „ђаво однео шалу” и да је гласило, које доживљава и као породичну задужбину, изложено опасности тржишног и донаторског бојкота, Кристофер је извагао да је боље да се он повуче, с чим се руководство „док дланом о длан” сагласило.

Одувано је моћно перо конзервативне перјанице, констатовали су посматрачи. Кристофер се не жали, бар не превише. Нису му, каже, као једној од претходних дисиденткиња добацивали да би било боље да га је „мајка побацила и бацила на ђубриште”. А– и остаје у управном одбору магазина, где је власник седмине вредности деоница…

И књиге му имају, кажу, добру прођу, тако да нема разлога за бригу о његовој егзистенцији. Али, он наставља да брине за судбину– конзервативистичког курса републиканаца где се „различитости доживљавају као проблем”. А тежња ка униформисању је, сматра, нагнала њиховог фаворита у трци ка председничкој функцији Џона Мекејна на „неразумљиву одлуку” да му гувернерка Аљаске Сара Пејлин буде „десна рука”, кандидаткиња за потпредседницу САД, што је „трагедија” за земљу.

Бакли се, делимично и стога, придружио подржаваоцима конкурентског Обаме у коме види „прву класу и темперамента и интелекта”, па да као такав може да буде „сјајан шеф државе”. „Свог” Мекејна описао је, пак, као „плаховито гунђало”.

Нема веће издаје од давању предности „непријатељу” над „нашим човеком”, узбунили су се „патриоти”, који у Обами виде „особу недовољно уверљиве родољубивости”. Кристоферу није помогло ни што је подсетио на оца, који је такође умео да се повремено прикључи противничким изборним кандидатима, и још пре четири деценије писао да Америка треба да добије изазов сопственој „хипокризији” и потврду свог „идеализма” у виду црнца председника, што је сада у прилици да обистини Обама.

Бакли уверава да не спада у класичне пребеге, склоне да „промене дрес” како би се „ушлихтали” претпостављеним победницима, већ да му је заокрет заснован на увиду у чињенице. За осам година „конзервативне” власти (с Џорџом Бушом млађим на челу) удвостручена је национална задуженост, учестали су корупционашки скандали и „градња мостова ка ничему”, а све уз повећану ароганцију политичара, констатовао је. Уз парафразу изреке: „Не напуштам ја партију (републиканску), него она мене.”

(Не)миран сан

Упркос размимоилажењима, остаје привржен „Нешенел ривјуу”. С надом ће, једног дана, публика наићи на– различитост и уважавање реалности, знатно сложеније од партијске искључивости. Опет се, притоме, позива на оца који је „цео живот посветио одвајању десничарског покрета од нерационалности”.

Каже и да се не каје за почињено „отпадништво”. „Остао сам веран– очевом духу и спавам мирно”, рекао је листу Универзитета Јејл, на коме је дипломирао.

Његови конзервативци, који га сада анатемишу, немају миран сан. Муче их резултати истраживања јавног мњења по којима испада да је Баклијево отпадништво, ка „либералу”, мање него њихово – од анкетног расположења бирача и шире реалности…