Vek od smrti Alekse Šantića

Pre sto godina, 2. februara 1924. godine, prestalo je da kuca srce velikog srpskog pesnika i akademika Srpske kraljevske akademije Alekse Šantića.

Iz ruke je palo pesničko pero koje je u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka kroz Šantićevu poeziju zabeležilo oko 800 pesama u kojima je pesnik ostavio traga o socijalnim, rodoljubivim, ljubavnim i kulturnim dešavanjima onoga vremena, ponajviše u odnosu na ugroženi život srpskog naroda u okupiranoj Bosni i Hercegovini, a pogotovo u Mostaru.

Zahvaljujući Šantiću i njegovim drugovima Mostar je tada bio duhovna tvrđava nikada neosvojiva, a uvek neodoljiva.

Aleksa Šantić je postao jedan od najpoznatijih pesnika srpske lirike. Pišući neumorno i radeći na svim poljima kulture, već 1908. godine počeo je da poboleva od tuberkuloze, tada neizlečive bolesti.

Umro je u Mostaru, u subotu 2. februara 1924, u šest časova i 25 minuta, u kući Ćorovića, kod sestre Perse, supruge svog pokojnog zeta Svetozara Ćorovića, kod koje je proveo svoje poslednje dane.

„Politika” je februara te godine pisala: „Čim se saznalo za pesnikovu smrt, velika masa sveta opkolila je njegovu kuću želeći da vidi mrtvog pesnika i izrazi saučešće rodbini. Potom mu je telo prenešeno u Srpski dom, a u nedelju i ponedeljak ceo Mostar, bez razlike na godine, veru i zanimanje odao je počast svom pesniku. Mostar je bio sav u crnini. Na kućama su visili crni barjaci, a ulični fenjeri obavijeni crnom krpom. U crno utonula varoš pružala je ucveljenu sliku, bol majke za izgubljenim sinom i tugu svih sugrađana. Sve vreme dok je posmrtna povorka obilazila Mostar, aeroplani su kružili iznad nje i ispraćali pesnika. Sve radnje su bile zatvorene, a narod, bio musliman, katolik ili pravoslavni, podjednako je oplakivao svog Šantića. Svi su govornici istakli Aleksu Šantića kao pesnika jedinstva i bratstva, ali kao da je to najdirljivije učinio mujezin, koji je pri prolazu sprovoda, sa minareta Cerničke džamije, toplim glasom otpevao molitvu oproštaja.

Istina je da ničija sahrana ni do tada, a ni posle, nije tako okupila sve njegove sugrađane, ali i mnoge koji su pešačili i po četrdesetak kilometara samo da bi videli svog pesnika i poklonili se njegovoj seni.”

Posle opela u crkvi govorio je mitropolit Petar Zimonjić. Vladu je predstavljao župan Krasojević, koji je položio venac u ime kralja, dr Krsmanović načelnik prosvetnog odeljenja za Sarajevo zastupao je ministra prosvete, a vojsku je predstavljao komandant divizije general Čađević.

Povorka duga više od kilometra krenula je iz Srpskog doma uz smenjivanje zvuka dva orkestra. Idući mostarskim ulicama sve do Bunjića radnje, odakle su članovi sokolskog društva na rukama nosili kovčeg do crkve, a odatle i do pravoslavnog groblja na Bjelušinama. Telo Alekse Šantića spušteno je u hercegovačku zemlju uz romantičnu svetlost buktinja. Grob je bio prekriven sa 60 venaca.

Aleksa Šantić imao je samo 56 godina.

Milivoje Mišo Rupić,
Beograd