Pravo i pravda

Večita rasprava među pravnicima koja će postojati dok je sveta i veka. Večito pitanje da li ima prava bez pravde. Nešto slično onom pitanju je ono da li je starije kokoška ili jaje. Recimo, nacistički zakoni su bili pravo, ali svakako nisu bili pravedni jer su legalizovali diskriminaciju Jevreja i podržavali su rasistička stanovišta Hitlerove vlasti. Ustaše su takođe imale pravo koje je važilo na području NDH, ali ti zakoni su doveli do istrebljenja srpskog naroda, legalizovali su Jasenovac, Jastrebarsko, Jadovno, klanje Srba, zatiranje srpske ćirilice… Dakle, pravo i pravda nisu isto. Svako pravo trebalo bi da teži pravednosti, no valja biti realan pa reći da ne postoji sistem na kugli zemaljskoj za koji će ljudi reći da je apsolutno pravedan. Uvek će se neko osetiti oštećenim.

Nedavna presuda Apelacionog suda u Beogradu po kojoj su oslobođeni od krivične odgovornosti ljudi koji su bili osumnjičeni da su ubili Slavka Ćuruviju ponovo je potegla priču o pravu i pravdi. Naravno, ovde ne možemo ući u raspravu da li je ta presuda pravedna, jer na osnovu odluke suda dokazi da su Radomir Marković, Ratko Romić i Miki Kurak učestvovali u likvidaciji Slavka Ćuruvije ne postoje. Samim tim, ako nema dokaza, nema ni osuđujuće presude i to jeste po zakonu, to jest po pravu. U vezi sa pravednošću odluke, dilema je u javnosti više nego izražena. Elem, ne bi bilo ni pravedno da su osuđeni ako nema dokaza. Opet, nepravda je da posle toliko godina ne znamo ko su ubice i da porodica Slavka Ćuruvije nije dobila nikakvu satisfakciju. Da uprostimo, posle 25 godina ispada da Ćuruviju niko nije ubio, te da verovatno nikada nećemo saznati ko su zaista atentatori. Dakle, ovom slučaju pravo i pravda se, u zavisnosti iz čijeg ugla gledamo, i poklapaju i ne poklapaju. Recimo, iz ugla Romića i Kuraka i njihovih bližnjih, pravda je ugledala svetlost dana, jer kako nije bilo nikakvih dokaza da su oni počinili to ubistvo i po pravu i po pravdi jeste da ne mogu biti osuđeni. Druga strana, posebno porodica Slavka Ćuruvije, ali i svi njegovi prijatelji, ovakvu presudu Apelacionog suda u Beogradu doživljavaju kao vrhunsku nepravdu.

Nedavno je uvaženi doajen advokature Toma Fila govorio da kao advokat nikada nije ulazio u to da li je njegov branjenik nešto uradio ili nije, već ga se samo ticalo to da li sud ima dokaze ili nema. Suštinski, glavni posao svakog advokata u krivičnom postupku jeste da kvalitetno ospori ono što tužilac predlaže kao dokaze, odnosno da lovi greške tužioca. S tim u vezi, baš u konkretnom slučaju, mogu samo da čestitam Zori Dobričanin, jer je maestralno odradila posao za koji je bila angažovana. Iz gotovo nemoguće situacije kada je kompletna javnost osudila njene branjenike i kada su svi uperili prst ka njima, uspela je da sa advokatske tačke gledišta odnese briljantan trijumf. Povici na sudije Apelacionog suda su besmisleni, jer moramo da se naučimo da sud sudi na osnovu onog što mu je u pretresu izvedeno kao dokaz. Ukoliko nema čvrstih dokaza da je neko učinio krivično delo, jednostavno taj ne može biti osuđen. Da li je to pravedno? Veoma često nije, ali je po pravu. O pravednosti ostaje nama da razmišljamo, no ružno deluje kada priučeni novinari, najpre propagandisti i agitatori za jednu stranu, kao i laici koji veze sa pravnom strukom nemaju, krenu da govore kako je neka presuda uvreda za društvo, kako je skandalozna i sl.

Inače, jedno od osnovnih načela koja se uče na Pravnom fakultetu jeste upravo to da se sudske presude ne komentarišu. Ne može neko ko nije ni prošao pored Pravnog fakulteta da sebi daje za pravo da komentariše nešto što su ljudi koji su ceo svoj život posvetili sudijskom pozivu doneli kao presudu. Time pokazuju da se oni zalažu za pravosuđe koje bi sudilo po njihovim željama, odnosno onako kako bi oni diktirali presude. Suštinski, pokazuju nam da se zalažu za najgori pritisak na sudije i stavljaju im u izgled da će svaki put biti medijski linčovane i razapete ukoliko ne presude onako kako su „apostoli istine i pravde”, priučeni novinari i aktivisti NVO sektora, zamislili.

Sam nikada ne komentarišem sudske presude, niti postupke u kojima nisam branilac, jer to je ispod svakog nivoa. Bogu hvala, nadam se da ćemo kao društvo doći u tu fazu da laicima i priučenim agitpropovcima koji pišu da su novinari neće više padati na pamet da uče sudije kako se sudi i šta je pravo i pravda. Posebno kada u izveštajima naglase da je sudija doneo nezakonitu presudu. Tada čovek ne zna da li da se smeje ili da plače koliko je glupost koja se prospe preko medija neuništiva.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista