Право и правда

Вечита расправа међу правницима која ће постојати док је света и века. Вечито питање да ли има права без правде. Нешто слично оном питању је оно да ли је старије кокошка или јаје. Рецимо, нацистички закони су били право, али свакако нису били праведни јер су легализовали дискриминацију Јевреја и подржавали су расистичка становишта Хитлерове власти. Усташе су такође имале право које је важило на подручју НДХ, али ти закони су довели до истребљења српског народа, легализовали су Јасеновац, Јастребарско, Јадовно, клање Срба, затирање српске ћирилице… Дакле, право и правда нису исто. Свако право требало би да тежи праведности, но ваља бити реалан па рећи да не постоји систем на кугли земаљској за који ће људи рећи да је апсолутно праведан. Увек ће се неко осетити оштећеним.

Недавна пресуда Апелационог суда у Београду по којој су ослобођени од кривичне одговорности људи који су били осумњичени да су убили Славка Ћурувију поново је потегла причу о праву и правди. Наравно, овде не можемо ући у расправу да ли је та пресуда праведна, јер на основу одлуке суда докази да су Радомир Марковић, Ратко Ромић и Мики Курак учествовали у ликвидацији Славка Ћурувије не постоје. Самим тим, ако нема доказа, нема ни осуђујуће пресуде и то јесте по закону, то јест по праву. У вези са праведношћу одлуке, дилема је у јавности више него изражена. Елем, не би било ни праведно да су осуђени ако нема доказа. Опет, неправда је да после толико година не знамо ко су убице и да породица Славка Ћурувије није добила никакву сатисфакцију. Да упростимо, после 25 година испада да Ћурувију нико није убио, те да вероватно никада нећемо сазнати ко су заиста атентатори. Дакле, овом случају право и правда се, у зависности из чијег угла гледамо, и поклапају и не поклапају. Рецимо, из угла Ромића и Курака и њихових ближњих, правда је угледала светлост дана, јер како није било никаквих доказа да су они починили то убиство и по праву и по правди јесте да не могу бити осуђени. Друга страна, посебно породица Славка Ћурувије, али и сви његови пријатељи, овакву пресуду Апелационог суда у Београду доживљавају као врхунску неправду.

Недавно је уважени доајен адвокатуре Тома Фила говорио да као адвокат никада није улазио у то да ли је његов брањеник нешто урадио или није, већ га се само тицало то да ли суд има доказе или нема. Суштински, главни посао сваког адвоката у кривичном поступку јесте да квалитетно оспори оно што тужилац предлаже као доказе, односно да лови грешке тужиоца. С тим у вези, баш у конкретном случају, могу само да честитам Зори Добричанин, јер је маестрално одрадила посао за који је била ангажована. Из готово немогуће ситуације када је комплетна јавност осудила њене брањенике и када су сви уперили прст ка њима, успела је да са адвокатске тачке гледишта однесе бриљантан тријумф. Повици на судије Апелационог суда су бесмислени, јер морамо да се научимо да суд суди на основу оног што му је у претресу изведено као доказ. Уколико нема чврстих доказа да је неко учинио кривично дело, једноставно тај не може бити осуђен. Да ли је то праведно? Веома често није, али је по праву. О праведности остаје нама да размишљамо, но ружно делује када приучени новинари, најпре пропагандисти и агитатори за једну страну, као и лаици који везе са правном струком немају, крену да говоре како је нека пресуда увреда за друштво, како је скандалозна и сл.

Иначе, једно од основних начела која се уче на Правном факултету јесте управо то да се судске пресуде не коментаришу. Не може неко ко није ни прошао поред Правног факултета да себи даје за право да коментарише нешто што су људи који су цео свој живот посветили судијском позиву донели као пресуду. Тиме показују да се они залажу за правосуђе које би судило по њиховим жељама, односно онако како би они диктирали пресуде. Суштински, показују нам да се залажу за најгори притисак на судије и стављају им у изглед да ће сваки пут бити медијски линчоване и разапете уколико не пресуде онако како су „апостоли истине и правде”, приучени новинари и активисти НВО сектора, замислили.

Сам никада не коментаришем судске пресуде, нити поступке у којима нисам бранилац, јер то је испод сваког нивоа. Богу хвала, надам се да ћемо као друштво доћи у ту фазу да лаицима и приученим агитпроповцима који пишу да су новинари неће више падати на памет да уче судије како се суди и шта је право и правда. Посебно када у извештајима нагласе да је судија донео незакониту пресуду. Тада човек не зна да ли да се смеје или да плаче колико је глупост која се проспе преко медија неуништива.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa