Botafogo nudio 13 miliona dolara

Svi su znali da je 5. februara 1958. revanš četvrtfinala Kupa šampiona Crvena zvezda – Mančester junajted (prvi meč 1:2). Da je tog dana Dušan Maravić iz subotičkog Spartaka potpisao za beogradske „crveno-bele” još nije bilo za javnost.

– Novinar Brustulov, koji je došao iz Beograda i ceo radni vek proveo u „Subotičkim novinama”, kao veliki „zvezdaš” je njenom generalnom sekretaru Slobodanu Ćosiću javio da se Partizan interesuje za mene. Predložio je da me Zvezda pozove na tu utakmicu. Bio sam u četvrtom razredu srednje ekonomske škole, ali su mi u Subotici detaljno objasnili kako od železničke stanice, jer sam išao vozom, da dođem do Kolarčeve 3 u kojoj su tada bile Zvezdine prostorije, – seća se detalja Maravić. – Dolazio sam u Beograd da igram, ali autobusom, koji je vozio tim pravo na stadion. Kad sam ušao kod Ćosića on mi se obratio: „Burazere”, u to vreme je Beograđanima bila poslastica da tako govore, „ti ćeš da potpišeš ovde. Dobićeš dvesta hiljada dinara. Sada sto hiljada da poneseš kući, a za drugih sto hiljada ćemo da vidimo kasnije”. Od prvog dana sam odlično primljen i tako je bilo sve vreme.

Pare, koje je tada dobio, donele su mu neprijatnosti. Ispričao je o njima jednom drugu i – pozvan je na saslušanje, jer je u to vreme bilo zabranjeno da se sportistima plaća.

– Taj novac je dobrodošao da moj otac plati za porez. U vreme kad sam ja igrao glavna stvar je bila da se dobije stan, – podseća Maravić. – Kad sam posle mature došao u Zvezdu dobio sam u Banijskoj 9 dvokrevetnu sobu, koju sam delio s Vladimirom Durkovićem, a on je stigao dve godine pre mene. Kasnije sam dobio stan od 49 kvadrata na Banovom brdu. „Golubarnik”, ali – moj. Kad sam otišao u Francusku u njemu je stanovao Dragan Džajić.

Na Dan Republike, 29. novembra 1958, Zvezda je u finalu Kupa Jugoslavije pobedila Velež (4:0).

– Uoči samog početka Šekularac je toliko iznervirao doktora Acu Obradovića da me je stavio u tim umesto njega. Na toj utakmici je igračku karijeru završio Rajko Mitić. On je bio nezamenljiv, a da igraju u njegovom dresu bila su četvorica kandidata: Nikolovski iz skopskog Vardara, koji je imao najveće izglede, Balov iz Svetozareva, današnje Jagodine, Milanović iz Osijeka i ja – priča Maravić. – U toj sezoni smo svi dobijali priliku, ali se niko nije nametnuo. Sve do prijateljskog susreta Zvezde s Milanom, 30. aprila 1959. godine. Noćna utakmica, bela lopta... U prvom poluvremenu su nam dali četiri gola!? Na početku drugog dva moja šuta i dva gola! Sredinom poluvremena sam pogodio prečku, a Rudinski je pritrčao i gurnuo loptu u gol. Izgubili smo s 4:3, ali je publika bila oduševljena. I od tada sam standardni prvotimac.

Dospeo je Maravić i u reprezentaciju, koja je 1960. osvojila zlato na Olimpijskim igrama u Rimu. Na novogodišnjoj turneji 1962. s Crvenom zvezdom po Južnoj Americi zadivio je stručnjake brazilskog Botafoga, čiji su igrači bili pola reprezentacije svetskog prvaka.

– Na turniru u Santijagu u Čileu osvojili smo prvo mesto, a ja sam protiv Botafoga dao jedini gol na utakmici. Slavni Didi je završavao karijeru i tražili su mu zamenu. Ponudili su Crvenoj zvezdi 150.000 dolara što bi, kako sam saznao pre neku godinu, danas bilo oko 13 miliona! Klupska delegacija u kojoj su bili tehnički rukovodilac dr Obradović, trener Miša Pavić, Rajko Mitić i vođa puta general Popović ništa nije mogla – propisi su bili protiv mene. Tada je moglo da se ode u inostrani klub tek posle 30. godine.

Na turniru pariskog Rasinga Zvezda je 26. juna 1962. pobedila i Santos s 1:0.

– Gol je dao Škrbić, a imali smo sreću da Pele nije igrao. Kao što je i Botafogo protiv nas bio bez Garinče. Kad su oni igrali njihove timove niko nije mogao da pobedi. Istina, Šekularac i ja smo bili toliko dobri da su posle utakmice svi jurili za nama. Još kad su čuli da sam rođen u Francuskoj...

Dušan Maravić je rođen 7. marta 1939. u selu Enžu-Ženisija. Njegov otac Manojlo, Ličanin, radio je tamo na hidrocentrali.

– I dan-danas tamo stoji spomen-ploča da ju je 1937. otvorio francuski predsednik. To je sad mesto od nekoliko kuća na 60 kilometara od Ženeve na auto-putu ka Lionu – objasnio je Maravić. – Kad je izbio Drugi svetski rat Francuzi su iz predostrožnosti oterali sve strane radnike. Moj otac i stric su našli posao u rudniku u Gepingenu kod Štutgarta, jer je Nemcima bila potrebna radna snaga. Posle rata, kad su tamo došli Amerikanci ponuđeno mu je da ostane, pod boljim uslovima, ali je preko radija čuo da Jugoslavija zove svoje ljude da se vrate. Došli smo u njegovu Drežnicu kod Ogulina, dva-tri dana prespavali na slami i vlakom bez voznog reda došli u Bajmok, gde smo dobili neku švapsku kuću i imanje. Nisam dobro znao srpski, što je bio problem kad sam pošao u prvi razred.

U Suboticu se preselio zahvaljujući fudbalu. Njegov talenat je primećen u Radničkom iz Bajmoka, kao četrnaestogodišnjak (u papirima mu je upisano da je nešto stariji) pozvan je na pripreme najdarovitije dece u Vojvodini. Tu ga je uočio čuveni predratni internacionalac Bane Sekulić, inače prvi trener Crvene zvezde i uputio u Spartak, koji je tada vodio (posredovao je Luka Ivković, nešto stariji od Maravića s kojim je išao u istu školu, a docnije bio „Politikin” dopisnik iz Subotice). Kasnije mu je o trošku kluba izdejstvovao sobu u gradu i hranu.

– Sutradan, posle utakmice Crvena zvezda – Mančester junajted, u kojoj su Englezi vodili s 3:0, pa se završilo 3:3, otišao sam na korzo, prepun utisaka sa tog meča. Kad sam sa zvučnika, postavljenih na ulici, čuo da se u Minhenu srušio avion s fudbalerima, kojima sam se juče divio, nisam mogao da poverujem. I danas mi je vrlo teško kad se toga setim.

S francuskim pasošem bi mi penzija bila 800.000 dinara

Dušan Maravić je u inostranstvo otišao s 25 godina. Taj izuzetak od pravila objašnjava ovako:

– Aca Obradović i Ćosić, koji je tada bio generalni sekretar Fudbalskog saveza Jugoslavije, uverili su članove Izvršnog odbora da u Pariz idem da nastavim studije pošto sam završio Ekonomski fakultet. U Rasingu su me dočekali kao mesiju, jer je ispao u Drugu ligu. Krenulo mi je toliko dobro da mi je predsednik kluba posle meseca dana ponudio francuski pasoš. Odbio sam. Da sam prihvatio sada bih imao penziju od oko 800.000 dinara. Ali, ne žalim se. Imao sam odličan ugovor – za ono vreme je 25.000 dolara bila lepa para. Na moju žalost, tim, koji je trebalo da se vrati u Prvu ligu, bio je očajan, počeo je brz sunovrat kluba od koga ni ja nisam mogao da se oporavim.