Nema dokaza za izbornu krađu

Koliko čovek treba da bude lakoveran pa da nedokazane sumnje prihvati zdravo za gotovo i koliko zlonameran da takve sumnje širi kao neupitnu istinu. Takve se stvari od dobronamernih i medijski pismenih ljudi ne očekuju osim ako nisu interesno involvirani.

Oprezni i sumnjičavi u vezi sa ličnim stvarima, naši ljudi se ponašaju mnogo komotnije kada je javni interes u pitanju.

Teško je reći koliko ima naivnih, koliko zlonamernih, a koliko interesno involviranih u najnovije zamešateljstvo oko širenja priče o krađi izbora, ali jedno je izvesno, ni četrdeset dana nakon što je vlast optužena za krađu izbora za tu tvrdnju nema dokaza. Vlast tvrdi da izbori nisu nikada bili čistiji, a opozicija da je u pitanju velika izborna krađa koja je promenila ishod izbora.

Ko je pročitao preliminarni izveštaj Crte o izbornim migracijama – a to je, uprkos ozbiljnim ograničenjima, najviši domet na koji se mogu osloniti tvrdnje o „izbornoj krađi” – mogao je pronaći samo određene indicije o notornoj i oduvek prisutnoj činjenici da se na izborni dan odvijaju učestalije dnevne migracije. O obimu tih migracija, načinu na koji su one uticale na izbore, kao i o tome da li se sada dešavalo nešto različito u odnosu na sve prethodne izbore ništa se ozbiljno ne kaže.

Naravno, od izveštaja koje podastiru nevladine organizacije niko ne očekuje naučnu objektivnost niti oni podležu bilo kakvoj recenziji osim suda „sopstvene partije” i kluba istomišljenika, ali od nekoliko hiljada posmatrača ipak bi se mogla očekivati mnogo ozbiljnija dokumentacija.

Treba, zaista, reći da i pored nesumnjive težnje autora izveštaja da verbalnim bravurama stvore utisak da je reč o nezapamćenoj zloupotrebi takozvanih „izbornih migracija”, tvrdnja o krađi se nigde ne iznosi eksplicitno i čitav se uradak, strogo uzevši, predstavlja kao hipoteza, ili bolje rečeno tužbeni zahtev, koji bi trebalo dalje istraživati. Problem je što se ne sugeriše koji je to istraživački metod koji bi se ta pretpostavka mogla dokazati ili opovrgnuti. Kao da cilj izveštaja i nije bio da se bilo šta dokaže nego samo da podgreje sumnje iznete u nastupima nekih opozicionih lidera, odnosno da tim političkim izjavama da privid objektivnosti.

No, budimo realni, to što nije utemeljena, odnosno što nije dokazana tvrdnja o izbornoj krađi, nije nužno neupotrebljiva. Koga, uostalom, u političkim borbama interesuju dokazi? Bitan je utisak i za uvo sopstvenih simpatizera uverljiva priča.

Ako je navodna izborna krađa pitanje za advokate i sudije, za sociologa je interesantnije pitanje zašto unapred osmišljeni, odnosno pre izbora proklamovani pozivi na proteste koji su trebali da kulminiraju šokantnom tvrdnjom o četrdeset hiljada fantomskih glasova nisu dali očekivane rezultate. Čak ni štrajk glađu i pokušaji da se nasilnim demonstracijama dolije ulje na slabašnu vatru, nisu izazvali paniku i željenu reakciju mase stanovništva, pa čak ni većine onih koji su glasali za opoziciju.

Ne može se reći da je strategija bila loša, pa čak ni kvalitet lidera nije od presudne važnosti, jer prilike stvaraju lidere, a retko je obrnuto. Ovde, i to je teza, nije bilo kritične mase demonstranata koja bi stvorila priliku.

Ukratko, ne samo što Vučića, kako svedoče istraživanja, podržava ogromna većina onih čije porodice direktno ili indirektno, doživljavaju uzlaznu socijalnu pokretljivost, već i oni koji su protiv aktuelne vlasti žive dobro, a često i znatno bolje od onih koji ovu vlast podržavaju.

Zanimljivo je da se opoziciono dominantna salonska levica i levi liberali, koji su se zalagali za veću otvorenost društva, odnosno omogućavanje nižim slojevima da napreduju, sada zgražavaju nad tom pojavom, a socijalni uspon „krezube Srbije” (koja se, gle čuda toliko razlikuje od ideologizovane slike ljudi od mramora) vide kao glavni argument za svoje političko nezadovoljstvo. Naravno, i viši srednji slojevi, koji su socijalna baza opozicionih partija, osećaju da se njihov socijalni položaj klima, ali ne zato što je objektivno lošiji, već zato što ih ugrožava socijalna mobilnost i konkurencija koju ona sa sobom nosi. Pa ipak, uprkos tom strahu, dovoljno su racionalni da shvate da njihov ekonomski položaj nije stvarno ugrožen i da bi politička promena i s njom povezana ekonomska i socijalna nestabilnost mogla da ugrozi njihove poslovne interese i životne šanse. Zato uprkos nezadovoljstvu, iksovanju i glasanju za opoziciju nisu spremni na radikalne korake koji bi mogli da dovedu do nereda i haosa.

Kada se lideri opozicije pitaju zašto na ulici nema čak ni onih koji su za njih glasali, trebalo bi da se sete da im Vučić daje više nego što oni obećavaju, a povrh toga i slobodu da javno budu protiv režima, dok opozicija, s druge strane, ne nudi ništa, ali žigoše svakoga i preti revanšizmom svakome ko ima makar i tolerantan stav prema aktuelnoj vlasti.

Za izlazak na ulicu spremne su samo tri grupe ljudi. Oni koji izvesno znaju da bi promena vlasti mogla da im obezbede sinekure – dakle, aktivisti političkih stranaka; zatim oni sa dna društvene lestvice, takozvani lumpenproletarijat ili socijalni mulj koji uvek iznova podržava svaku političku promenu jer intuitivno osećaju da bi sa promenom vlasti sa dna mogli da isplivaju na vrh. To se uvek nakratko i desi, ali ih njihovi habitusi, osim izuzetno, ponovo vuku dnu. Najzad tu su i oni koji, bez obzira na svoj socijalni status, imaju potrebu za nekom vrstom besplatne socijalne terapije koju protesti sami po sebi predstavljaju. Dok u prvoj grupi dominiraju oni koje goni materijalni interes, a u drugoj oni koje motiviše univerzalna ljudska potreba za priznanjem, u trećoj grupi pretežu oni koji svoje lične frustracije kriju iza navodno uzvišenih moralnih i političkih ciljeva.

Sve dok se tim grupama ne pridruže mase koje gube socijalno tlo pod nogama, što se obično dešava u situacijama ekonomskih kriza, ne postoji potencijal za političku promenu na ulici. To zna svako ko se makar i očešao o zgradu nekog fakulteta ili instituta društvenih nauka. No, uprkos tome, protesti se podstiču jer svako nalazi svoj razlog da oni traju. Prvi zato da im neko ne bi preuzeo lidersku poziciju ako se i kada pojave uslovi za promenu; drugi jer im uprkos marginalnom statusu učešće u protestima stvara privid i daje osećaj društvene važnosti; a treći jer ih izvan uzavrele grupe okupljenih istomišljenika čeka apatija i depresija proistekla iz neostvarenih ambicija. Baš u toj grupi je najviše zagovornika „permanentne revolucije” koji ostaju nezadovoljni i nakon promene vlasti pa postaju neprijatelji i onima koje su do juče podržavali. U ovoj grupi se ponekad kriju i revanšistički nastrojeni pojedinci koji lako prihvataju ideje, a posebno metode bliske raznim ekstremističkim pokretima čekajući da dođe njihov istorijski čas. Jedino su oni opasni za društvo.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista