Ma­la Ani­ka je ja­ča od svih ne­da­ća

Alek­san­dra To­pa­lo­vić, Udru­že­nje „Za­jed­no za no­vi ži­vot”

Is­pu­nio mi se san o več­noj lju­ba­vi za ceo ži­vot onog mo­men­ta ka­da sam stu­pi­la u ve­zu sa Alek­san­drom. Go­di­nu da­na na­kon na­še ve­rid­be osta­la sam trud­na i ve­ro­va­la da je na­ša baj­ka za­i­sta pot­pu­na. Trud­no­ća je bi­la pla­ni­ra­na i že­lje­na. Na po­čet­ku je sve te­klo ured­no, ali se po­sle na jed­nom ul­tra­zvuč­nom pre­gle­du vi­de­lo da se plod de­li na dva i da je reč o bli­za­nač­koj trud­no­ći, ko­ja je od ta­da vo­đe­na kao vi­so­ko­ri­zič­na jed­no­jaj­ča­na. Na moj ro­đen­dan, 7. fe­bru­a­ra, sa­zna­la sam da no­sim dve de­voj­či­ce ge­net­ski iden­tič­ne. Pri od­la­sku na jed­nu od re­dov­nih kon­tro­la u GAK „Na­rod­ni front”, na­glo sam pro­kr­va­ri­la ka­da sam i ho­spi­ta­li­zo­va­na.

Kon­sta­to­va­no je vi­so­ko na­pr­snu­će vo­de­nja­ka i za­dr­ža­li su me na kli­ni­ci sve do po­ro­đa­ja. Te­ši­lo me je to što sam ose­ća­la mo­je be­be iako sam zna­la da se sla­bi­je raz­vi­ja­ju. Tog 29. apri­la ose­ća­la sam neo­pi­si­vo ja­ke bo­lo­ve od ko­jih ni­sam bi­la u sta­nju da usta­nem iz kre­ve­ta. Ubr­zo me je pre­gle­dao de­žur­ni le­kar, re­kao da mo­ram hit­no u sa­lu jer je po­ro­đaj kre­nuo, pr­va be­ba se već spu­sti­la u ka­nal. Za par mi­nu­ta sam bi­la po­ve­za­na na CTG, i ja­sno sam mo­gla da ču­jem obe sr­ča­ne rad­nje mo­je dve de­voj­či­ce, na­kon če­ga su me uspa­va­li da bi me po­ro­di­li car­skim re­zom.

Bu­dim se na in­ten­ziv­noj ne­zi i pr­vo što mi sa­op­šta­va­ju je­ste da je jed­na be­ba pre­mi­nu­la iako su po­ku­ša­li sve što je bi­lo u nji­ho­voj mo­ći da joj po­mog­nu, a da je dru­ga u te­škom sta­nju, in­tu­bi­ra­na jer ne mo­že sa­mo­stal­no da di­še. Hte­li su da je pre­ba­ce na In­sti­tut za neo­na­to­lo­gi­ju, ali ni­je bi­la u sta­nju za tran­sport. Da­la sa joj ime – Ani­ka. Ve­ro­va­la sam da će po­be­di­ti i da nas ne­će osta­vi­ti. Se­stra mi je re­kla da je do­dir­nem jer ona ose­ća sve mo­je emo­ci­je i pru­ži­la sam ru­ku kroz otvor na in­ku­ba­to­ru i spu­sti­la je na nje­ne ma­ju­šne gru­di. U tom tre­nut­ku mo­ja be­ba po­či­nje sa­mo­stal­no da se bo­ri za dah i da di­še, na­kon če­ga je ubr­zo bi­la eks­tu­bi­ra­na.

Ani­ka je 1. ma­ja pre­ba­če­na na In­sti­tut za neo­na­to­lo­gi­ju. Po­sle 10 da­na na in­ten­ziv­noj ne­zi spu­šta­ju je na ode­lje­nje. Bi­li­ru­bi­ni i tran­sa­mi­na­ze su joj bi­li ja­ko po­ve­ća­ni, ali se to vo­di­lo da je od fi­zi­o­lo­ške žu­ti­ce, ko­ju ona ima od pr­vog sa­ta ži­vo­ta. Do­bi­la je i dve sep­se ko­je je hra­bro pre­gu­ra­la bez po­sle­di­ca. Kon­stant­no su je „sun­ča­li”, ali ona je sve br­že do­bi­ja­la si­vo­ze­le­nu bo­ju ko­že i žu­te be­o­nja­če. Pra­će­na je od stra­ne ga­stro­en­te­ro­lo­ga iz UDK i Tir­šo­ve. S ob­zi­rom na to da se sve ovo de­ša­va to­kom pan­de­mi­je ko­vi­da 19, po­se­te su bi­le za­bra­nje­ne ili ve­o­ma ret­ke. Moj muž Alek­san­dar i ja smo ži­ve­li za uto­rak i pe­tak u 11 sa­ti ka­da smo mo­gli da je vi­di­mo na par mi­nu­ta na­da­ju­ći se sva­ki put da će­mo mo­ći ma­kar da je do­dir­ne­mo. Po­sle sto da­na, 9. av­gu­sta, ot­pu­šta­ju je ku­ći i ta­da sam mi­sli­la da smo ko­nač­no po­be­di­li. De­set da­na ka­sni­je, na pr­voj kon­tro­li kod ga­stro­en­te­ro­lo­ga nam sa­op­šta­va­ju da je u pla­nu bi­op­si­ja čim ma­lo oja­ča. U ok­to­bru su nje­ni re­zul­ta­ti bi­li sve lo­ši­ji, kao i ko­a­gu­la­ci­ja, pa se bi­op­si­ja ot­pi­su­je kao op­ci­ja.

Ho­spi­ta­li­zo­va­ne smo na oko 20 da­na, to­kom ko­jih je pri­ma­la vi­ta­min Ka i an­ti­bi­o­ti­ke. Žuč­na ke­sa joj je i da­lje bi­la vi­dlji­va, je­tra funk­ci­o­nal­na, a re­zul­ta­ti – sve lo­ši­ji. Ta­da nam sa­op­šta­va­ju, na ne baš pri­ja­tan na­čin, da na­še de­te mo­ra na tran­splan­ta­ci­ju je­tre jer je to je­di­ni na­čin da pre­ži­vi, ali i da se taj vid tran­splan­ta­ci­je kod de­ce ne ra­di u Sr­bi­ji, već sa­mo u ino­stran­stvu. Na jed­nom od ul­tra­zvuč­nih pre­gle­da nam sa­op­šta­va­ju da Ani­ka u stva­ri ne­ma žuč­nu ke­su i da je ro­đe­na sa ano­ma­li­jom, iako je ona vi­đe­na vi­še pu­ta pre to­ga. Mo­je de­te sa se­dam me­se­ci ži­vo­ta do­bi­ja di­jag­no­zu bi­li­jar­na atre­zi­ja – ne­raz­vi­je­nost žuč­nih pu­te­va. Alek­san­dar i ja ula­zi­mo u pro­ce­du­ru ob­ra­de kao po­ten­ci­jal­ni do­no­ri. Če­ka­li smo od­go­vor kli­ni­ke „Pa­pa Đo­va­ni” u Ber­ga­mu sa da­tu­mom ka­da mo­že­mo da kre­ne­mo put Ita­li­je. U fe­bru­a­ru do­la­zi do po­nov­nog pu­ca­nja va­rik­sa. U kli­ni­ci su nam re­kli da je ja­ko lo­še. Sa njom je osta­la dr Ire­na Đor­đić. Za­hva­lju­ju­ći njoj Ani­ka je pre­ži­ve­la ono što su mno­gi ve­ro­va­li da ne­će. Dre­ni­ra­li su joj sto­mak i kr­va­ri­la je na sve stra­ne. Dr Ire­na nas je za­mo­li­la da do­đe­mo u prat­nji jer je ve­ro­vat­no da će­mo je ta­da i po­sled­nji put vi­de­ti. Osta­vi­li su nas sa­me sa njom. Gle­da­li smo je, lju­bi­li, pla­ka­li, mo­li­li da nas ne osta­vlja. Pu­ta ka ku­ći se ne se­ćam. Dan ka­sni­je, i Aci i me­ni za­zvo­ni­li su te­le­fo­ni. Me­ne je zva­la dr Ire­na, a Acu Da­ni­ca Lu­kić iz RF­ZO-a i sa­op­šti­li su nam da nas Ita­li­ja­ni oče­ku­ju u ro­ku od dva da­na.

Oti­šli smo u Ita­li­ju. Ani­ka je tran­splan­ti­ra­na 22. mar­ta. Aca je od­ve­den u jed­nu sa­lu, a ona je bi­la u dru­goj po­red nje­ga, de­lio ih je sa­mo zid. Ani­ka je od ta­te do­bi­la 25 od­sto nje­go­ve je­tre, iako je njoj ona­ko ma­loj i mno­go ma­nji pro­ce­nat bio do­vo­ljan. Obe in­ter­ven­ci­je su pro­te­kle ured­no, a njih dvo­je su se uspe­šno i br­zo opo­ra­vlja­li.

Na­red­nih šest me­se­ci pro­ve­li smo u Ber­ga­mu, od­la­ze­ći na re­dov­ne kon­tro­le. Dva­de­set pe­tog av­gu­sta 2023. ko­nač­no se vra­ća­mo kao pra­va i zdra­va po­ro­di­ca u Be­o­grad. Ani­ka je da­nas jed­na zdra­va, ve­se­la, ra­do­zna­la de­voj­či­ca, ko­ja usko­ro pu­ni dve go­di­ne, ra­ste i upo­zna­je svet uz Acu i me­ne.