Ма­ла Ани­ка је ја­ча од свих не­да­ћа

Алек­сан­дра То­па­ло­вић, Удру­же­ње „За­јед­но за но­ви жи­вот”

Ис­пу­нио ми се сан о веч­ној љу­ба­ви за цео жи­вот оног мо­мен­та ка­да сам сту­пи­ла у ве­зу са Алек­сан­дром. Го­ди­ну да­на на­кон на­ше ве­рид­бе оста­ла сам труд­на и ве­ро­ва­ла да је на­ша бај­ка за­и­ста пот­пу­на. Труд­но­ћа је би­ла пла­ни­ра­на и же­ље­на. На по­чет­ку је све те­кло уред­но, али се по­сле на јед­ном ул­тра­звуч­ном пре­гле­ду ви­де­ло да се плод де­ли на два и да је реч о бли­за­нач­кој труд­но­ћи, ко­ја је од та­да во­ђе­на као ви­со­ко­ри­зич­на јед­но­јај­ча­на. На мој ро­ђен­дан, 7. фе­бру­а­ра, са­зна­ла сам да но­сим две де­вој­чи­це ге­нет­ски иден­тич­не. При од­ла­ску на јед­ну од ре­дов­них кон­тро­ла у ГАК „На­род­ни фронт”, на­гло сам про­кр­ва­ри­ла ка­да сам и хо­спи­та­ли­зо­ва­на.

Кон­ста­то­ва­но је ви­со­ко на­пр­сну­ће во­де­ња­ка и за­др­жа­ли су ме на кли­ни­ци све до по­ро­ђа­ја. Те­ши­ло ме је то што сам осе­ћа­ла мо­је бе­бе иако сам зна­ла да се сла­би­је раз­ви­ја­ју. Тог 29. апри­ла осе­ћа­ла сам нео­пи­си­во ја­ке бо­ло­ве од ко­јих ни­сам би­ла у ста­њу да уста­нем из кре­ве­та. Убр­зо ме је пре­гле­дао де­жур­ни ле­кар, ре­као да мо­рам хит­но у са­лу јер је по­ро­ђај кре­нуо, пр­ва бе­ба се већ спу­сти­ла у ка­нал. За пар ми­ну­та сам би­ла по­ве­за­на на ЦТГ, и ја­сно сам мо­гла да чу­јем обе ср­ча­не рад­ње мо­је две де­вој­чи­це, на­кон че­га су ме успа­ва­ли да би ме по­ро­ди­ли цар­ским ре­зом.

Бу­дим се на ин­тен­зив­ној не­зи и пр­во што ми са­оп­шта­ва­ју је­сте да је јед­на бе­ба пре­ми­ну­ла иако су по­ку­ша­ли све што је би­ло у њи­хо­вој мо­ћи да јој по­мог­ну, а да је дру­га у те­шком ста­њу, ин­ту­би­ра­на јер не мо­же са­мо­стал­но да ди­ше. Хте­ли су да је пре­ба­це на Ин­сти­тут за нео­на­то­ло­ги­ју, али ни­је би­ла у ста­њу за тран­спорт. Да­ла са јој име – Ани­ка. Ве­ро­ва­ла сам да ће по­бе­ди­ти и да нас не­ће оста­ви­ти. Се­стра ми је ре­кла да је до­дир­нем јер она осе­ћа све мо­је емо­ци­је и пру­жи­ла сам ру­ку кроз отвор на ин­ку­ба­то­ру и спу­сти­ла је на ње­не ма­ју­шне гру­ди. У том тре­нут­ку мо­ја бе­ба по­чи­ње са­мо­стал­но да се бо­ри за дах и да ди­ше, на­кон че­га је убр­зо би­ла екс­ту­би­ра­на.

Ани­ка је 1. ма­ја пре­ба­че­на на Ин­сти­тут за нео­на­то­ло­ги­ју. По­сле 10 да­на на ин­тен­зив­ној не­зи спу­шта­ју је на оде­ље­ње. Би­ли­ру­би­ни и тран­са­ми­на­зе су јој би­ли ја­ко по­ве­ћа­ни, али се то во­ди­ло да је од фи­зи­о­ло­шке жу­ти­це, ко­ју она има од пр­вог са­та жи­во­та. До­би­ла је и две сеп­се ко­је је хра­бро пре­гу­ра­ла без по­сле­ди­ца. Кон­стант­но су је „сун­ча­ли”, али она је све бр­же до­би­ја­ла си­во­зе­ле­ну бо­ју ко­же и жу­те бе­о­ња­че. Пра­ће­на је од стра­не га­стро­ен­те­ро­ло­га из УДК и Тир­шо­ве. С об­зи­ром на то да се све ово де­ша­ва то­ком пан­де­ми­је ко­ви­да 19, по­се­те су би­ле за­бра­ње­не или ве­о­ма рет­ке. Мој муж Алек­сан­дар и ја смо жи­ве­ли за уто­рак и пе­так у 11 са­ти ка­да смо мо­гли да је ви­ди­мо на пар ми­ну­та на­да­ју­ћи се сва­ки пут да ће­мо мо­ћи ма­кар да је до­дир­не­мо. По­сле сто да­на, 9. ав­гу­ста, от­пу­шта­ју је ку­ћи и та­да сам ми­сли­ла да смо ко­нач­но по­бе­ди­ли. Де­сет да­на ка­сни­је, на пр­вој кон­тро­ли код га­стро­ен­те­ро­ло­га нам са­оп­шта­ва­ју да је у пла­ну би­оп­си­ја чим ма­ло оја­ча. У ок­то­бру су ње­ни ре­зул­та­ти би­ли све ло­ши­ји, као и ко­а­гу­ла­ци­ја, па се би­оп­си­ја от­пи­су­је као оп­ци­ја.

Хо­спи­та­ли­зо­ва­не смо на око 20 да­на, то­ком ко­јих је при­ма­ла ви­та­мин Ка и ан­ти­би­о­ти­ке. Жуч­на ке­са јој је и да­ље би­ла ви­дљи­ва, је­тра функ­ци­о­нал­на, а ре­зул­та­ти – све ло­ши­ји. Та­да нам са­оп­шта­ва­ју, на не баш при­ја­тан на­чин, да на­ше де­те мо­ра на тран­сплан­та­ци­ју је­тре јер је то је­ди­ни на­чин да пре­жи­ви, али и да се тај вид тран­сплан­та­ци­је код де­це не ра­ди у Ср­би­ји, већ са­мо у ино­стран­ству. На јед­ном од ул­тра­звуч­них пре­гле­да нам са­оп­шта­ва­ју да Ани­ка у ства­ри не­ма жуч­ну ке­су и да је ро­ђе­на са ано­ма­ли­јом, иако је она ви­ђе­на ви­ше пу­та пре то­га. Мо­је де­те са се­дам ме­се­ци жи­во­та до­би­ја ди­јаг­но­зу би­ли­јар­на атре­зи­ја – не­раз­ви­је­ност жуч­них пу­те­ва. Алек­сан­дар и ја ула­зи­мо у про­це­ду­ру об­ра­де као по­тен­ци­јал­ни до­но­ри. Че­ка­ли смо од­го­вор кли­ни­ке „Па­па Ђо­ва­ни” у Бер­га­му са да­ту­мом ка­да мо­же­мо да кре­не­мо пут Ита­ли­је. У фе­бру­а­ру до­ла­зи до по­нов­ног пу­ца­ња ва­рик­са. У кли­ни­ци су нам ре­кли да је ја­ко ло­ше. Са њом је оста­ла др Ире­на Ђор­ђић. За­хва­љу­ју­ћи њој Ани­ка је пре­жи­ве­ла оно што су мно­ги ве­ро­ва­ли да не­ће. Дре­ни­ра­ли су јој сто­мак и кр­ва­ри­ла је на све стра­не. Др Ире­на нас је за­мо­ли­ла да до­ђе­мо у прат­њи јер је ве­ро­ват­но да ће­мо је та­да и по­след­њи пут ви­де­ти. Оста­ви­ли су нас са­ме са њом. Гле­да­ли смо је, љу­би­ли, пла­ка­ли, мо­ли­ли да нас не оста­вља. Пу­та ка ку­ћи се не се­ћам. Дан ка­сни­је, и Аци и ме­ни за­зво­ни­ли су те­ле­фо­ни. Ме­не је зва­ла др Ире­на, а Ацу Да­ни­ца Лу­кић из РФ­ЗО-а и са­оп­шти­ли су нам да нас Ита­ли­ја­ни оче­ку­ју у ро­ку од два да­на.

Оти­шли смо у Ита­ли­ју. Ани­ка је тран­сплан­ти­ра­на 22. мар­та. Аца је од­ве­ден у јед­ну са­лу, а она је би­ла у дру­гој по­ред ње­га, де­лио их је са­мо зид. Ани­ка је од та­те до­би­ла 25 од­сто ње­го­ве је­тре, иако је њој она­ко ма­лој и мно­го ма­њи про­це­нат био до­во­љан. Обе ин­тер­вен­ци­је су про­те­кле уред­но, а њих дво­је су се успе­шно и бр­зо опо­ра­вља­ли.

На­ред­них шест ме­се­ци про­ве­ли смо у Бер­га­му, од­ла­зе­ћи на ре­дов­не кон­тро­ле. Два­де­сет пе­тог ав­гу­ста 2023. ко­нач­но се вра­ћа­мо као пра­ва и здра­ва по­ро­ди­ца у Бе­о­град. Ани­ка је да­нас јед­на здра­ва, ве­се­ла, ра­до­зна­ла де­вој­чи­ца, ко­ја уско­ро пу­ни две го­ди­не, ра­сте и упо­зна­је свет уз Ацу и ме­не.