Nafta pada, a Čaves?

Za Uga Čavesa, „kriza kapitalizma” nije mogla doći u delikatnijem trenutku – baš kada venecuelanski predsednik ličnim prisustvom bodri štabove svoje partije ujedinjenih socijalista da na lokalnim izborima potpuno potuku sve „male Jenkije” (Čavesov nadimak venecuelanskoj opoziciji).

To i nije opozicija, zagrmeo je najglasniji latinoamerički retoričar na jednom od zborova sto kilometara istočno od prestonice u Gvakari. „Njihov cilj nije da se bave politikom, nego da me uz pomoć SAD sruše već 2009. To je njihovo ludilo, njihova opsesija”, tvrdi Čaves i poziva sugrađane da 23. novembra kažu „ne” američkoj imperiji i „velikim i malim Jenkijima”. Nedavno je zarad „bolivarskog socijalizma u 21. veku” pristao da unovči i svoj umetnički talenat. Ulje na platnu „Mesec kroz rešetke Jare”, slikano majstorskom četkicom Uga Čavesa, kada je 1993. čamio u zatvoru Jara zbog neuspelog puča protiv tadašnjeg predsednika, prodato je na socijalističkoj aukciji za četvrt miliona dolara. Predsednik je svoje slikarsko delo prethodno u vidu donacije poklonio svojoj stranci, a kupila su ga trojica biznismena iz iste partije. Lokalnim odborima ova suma će dobro doći da obogate predizbornu kampanju.

Ne bi, kad je „kapitalizam u kolapsu”, trebalo da bude nikakve prepreke za glatku pobedu, a ona opet utre put u dugotrajniju vladavinu Uga Čavesa… Da nije „kolabirala i nafta”. Barel crnog zlata je sa julskih 147 dolara pao na manje od 70, a analitičari („mali Jenkiji”, pa čak i oni koji se diče nezavisnošću) tvrde da je to veliki udarac na Čavesovu administraciju u čijem budžetu novac od prodaje nafte učestvuje sa 50 odsto. Da ne govorimo o celoj zemlji u kojoj je nafta 95 odsto ukupnog izvoza. „U poređenju sa ostalim zemljama OPEK-a, Venecuela je u najtežem položaju”, kaže Ros An Franko, vodeći analitičar za Latinsku Ameriku u jednoj konsultantskoj firmi za energetiku, čije je sedište, doduše, u Vašingtonu. Cena bi po barelu morala da bude bar 94 dolara kako bi ove godine Venecuela održala makroekonomsku stabilnost i dovoljno novca da plati za svoje uvozne potrebe.

Primera radi, nekim od drugih velikih izvoznica nafte dovoljno je da barel bude 68 dolara (Nigerija), ili čak da padne na 55 dolara (Saudijska Arabija i Iran) da bi svoju ekonomiju održale u punom pogonu. Veliki devizni priliv, Venecueli je doneo kolateralnu štetu: visoku inflaciju, veću domaću potrošnju dotiranih naftnih derivata…

Ukoliko cena nastavi da pada, Čavesova populistička vlast suočiće se sa košmarnim okolnostima, tvrdi Robert Botone, urednik ekonomskog lista „Venekonomija” iz Karakasa. Vlada će otići u bankrot, dodaje on.

Čaves, međutim, kaže da je to samo „pusta želja” njegovih neprijatelja i da Venecuelanska centralna banka drži u rezervi 40 milijardi dolara, kojim će se prebroditi trenutni pad cene. „Mnogi bi voleli da cena nastavi sa padom, kako bismo pali i mi, ali Venecuela neće potonuti”, dodaje predsednik. 

Analitičari, međutim, ističu da je dobar deo od tih rezervnih milijardi dolara obećan kao pomoć regionu. Tu spada i izgradnja naftne rafinerije u Ekvadoru, i prodaja nafte po preferencijalnim cenama karipskim zemljama… Mnoge se milijarde troše i na socijalne programe u zemlji. Najteži udarac stići će tek sledeće godine, kako prognozira venecuelanski ekonomista Ramon Espinoza, nekadašnji finansijski šef državne naftne kompanije. Jer, zbog prethodnih astronomskih cena, ovu sezonu Venecuela će završiti na proseku od 115. dolara po barelu. Ali, 2009. taj prosek bi mogao da padne i ispod 70 dolara.

Čaves, u međuvremenu, proziva svoje funkcionere zato što su sebi „nabacili” ogromne plate i što na reprezentaciju troše reke viskija, a pred barovima parkiraju američke „hamere”. U Venecueli ih zovu „boliburžujima”, onima koji su prerasli u buržoaziju na krilima propovedi o stvaranju socijalizma po ugledu na latinoameričkog borca za nezavisnost Simona Bolivara. Nisu do sada pokazali ni najmanju nameru da se odreknu raskošnog života. Za razliku od predsednika koji je, eto, morao da u korist socijalizma proda i svoje umetničko delo.