Нафта пада, а Чавес?

За Уга Чавеса, „криза капитализма” није могла доћи у деликатнијем тренутку – баш када венецуелански председник личним присуством бодри штабове своје партије уједињених социјалиста да на локалним изборима потпуно потуку све „мале Јенкије” (Чавесов надимак венецуеланској опозицији).

То и није опозиција, загрмео је најгласнији латиноамерички реторичар на једном од зборова сто километара источно од престонице у Гвакари. „Њихов циљ није да се баве политиком, него да ме уз помоћ САД сруше већ 2009. То је њихово лудило, њихова опсесија”, тврди Чавес и позива суграђане да 23. новембра кажу „не” америчкој империји и „великим и малим Јенкијима”. Недавно је зарад „боливарског социјализма у 21. веку” пристао да уновчи и свој уметнички таленат. Уље на платну „Месец кроз решетке Јаре”, сликано мајсторском четкицом Уга Чавеса, када је 1993. чамио у затвору Јара због неуспелог пуча против тадашњег председника, продато је на социјалистичкој аукцији за четврт милиона долара. Председник је своје сликарско дело претходно у виду донације поклонио својој странци, а купила су га тројица бизнисмена из исте партије. Локалним одборима ова сума ће добро доћи да обогате предизборну кампању.

Не би, кад је „капитализам у колапсу”, требало да буде никакве препреке за глатку победу, а она опет утре пут у дуготрајнију владавину Уга Чавеса… Да није „колабирала и нафта”. Барел црног злата је са јулских 147 долара пао на мање од 70, а аналитичари („мали Јенкији”, па чак и они који се диче независношћу) тврде да је то велики ударац на Чавесову администрацију у чијем буџету новац од продаје нафте учествује са 50 одсто. Да не говоримо о целој земљи у којој је нафта 95 одсто укупног извоза. „У поређењу са осталим земљама ОПЕК-а, Венецуела је у најтежем положају”, каже Рос Ан Франко, водећи аналитичар за Латинску Америку у једној консултантској фирми за енергетику, чије је седиште, додуше, у Вашингтону. Цена би по барелу морала да буде бар 94 долара како би ове године Венецуела одржала макроекономску стабилност и довољно новца да плати за своје увозне потребе.

Примера ради, неким од других великих извозница нафте довољно је да барел буде 68 долара (Нигерија), или чак да падне на 55 долара (Саудијска Арабија и Иран) да би своју економију одржале у пуном погону. Велики девизни прилив, Венецуели је донео колатералну штету: високу инфлацију, већу домаћу потрошњу дотираних нафтних деривата…

Уколико цена настави да пада, Чавесова популистичка власт суочиће се са кошмарним околностима, тврди Роберт Ботоне, уредник економског листа „Венекономија” из Каракаса. Влада ће отићи у банкрот, додаје он.

Чавес, међутим, каже да је то само „пуста жеља” његових непријатеља и да Венецуеланска централна банка држи у резерви 40 милијарди долара, којим ће се пребродити тренутни пад цене. „Многи би волели да цена настави са падом, како бисмо пали и ми, али Венецуела неће потонути”, додаје председник. 

Аналитичари, међутим, истичу да је добар део од тих резервних милијарди долара обећан као помоћ региону. Ту спада и изградња нафтне рафинерије у Еквадору, и продаја нафте по преференцијалним ценама карипским земљама… Многе се милијарде троше и на социјалне програме у земљи. Најтежи ударац стићи ће тек следеће године, како прогнозира венецуелански економиста Рамон Еспиноза, некадашњи финансијски шеф државне нафтне компаније. Јер, због претходних астрономских цена, ову сезону Венецуела ће завршити на просеку од 115. долара по барелу. Али, 2009. тај просек би могао да падне и испод 70 долара.

Чавес, у међувремену, прозива своје функционере зато што су себи „набацили” огромне плате и што на репрезентацију троше реке вискија, а пред баровима паркирају америчке „хамере”. У Венецуели их зову „болибуржујима”, онима који су прерасли у буржоазију на крилима проповеди о стварању социјализма по угледу на латиноамеричког борца за независност Симона Боливара. Нису до сада показали ни најмању намеру да се одрекну раскошног живота. За разлику од председника који је, ето, морао да у корист социјализма прода и своје уметничко дело.