Naš dug Paji Jovanoviću

Slikar Paja Jovanović, rođen u Vršcu, svojim darom naciji zaslužio je da bude među četiri velikana, prosvetitelja 19. veka – Dositejem, Vukom i Sterijom, koji je takođe iz Vršca.

Nacionalni preporod Srbije dobio je jasnu viziju Pajinim slikama „Krunisanje cara Dušana”, „Takovski ustanak”, „Seoba Srba”, „Ranjeni Crnogorac”, a još više i svojim umetničkim domenima, koje je opisao Lazar Trifunović, naš najznačajniji istoričar umetnosti.

Paja Jovanović prvi je naslikao portrete ljudi bez senki straha, panike, nespokoja kao bolnog iskustva ropstva i ljudi na njegovim slikama gledaju nas kao ličnosti koje znaju šta hoće, znaju kako to hoće i znaju da će to uraditi. Praktično, te slike postale su psihološki i pedagoški obrazac rasta samosvesti ljudi onog doba, a ne bi škodilo i danas.

Izgleda da je veliki čovek i slikar Paja Jovanović svoj posao uradio isuviše dobro, jer Srbija opstaje buntovna, slobodarska, samosvojna i razvija se. To je u savremenom kontekstu velika mana, jer je savremena moda da umetnici raskrinkavaju, denunciraju nasleđe naciona.

Paja je ogromni hrast koji svojom duhovnom krošnjom građanskog realizma štiti i podstiče samopoštovanje ljudi ovih prostora i danas, kad ogromna većina i ne zna za njega. Govorili su da su njegove slike dobre, sjajne kao slikarski dometi, ali nisu značajne za istoriju umetnosti. Ogroman broj umetnika, iako su govorili da njihove slike nacionalno i kao umetnost nisu značajne, veoma su važne za istoriju umetnosti. Šta ovaj silogizam znači, neka se upita kome smeta.

Gde u Beogradu postoji skulptura Paje Jovanovića? Gde postoji znamen podsetnika iako je svom gradu poklonio legat vredan nekoliko desetina miliona evra, a spomenik je tek deo te sume.

Opus Paje Jovanovića od oko tri i po hiljade slika dovoljan je da sam napuni Luvr. On je naš najtraženiji slikar.

Paja definiše onu svetosavsku etiku umetnosti, gde daroviti nedarovitima daruju svoj dar i pokreće ih. To je suštinska etika na koju je namerno veo zaborava stavila postmoderna i metamodernistička praksa.

Da li je darovanje, da li je prevratničko kreativno mišljenje kao poklon prevaziđeno ili nam je kao nikad potrebno u kontekstu savremenog sveta, a posebno veštačke inteligencije koja kao da se susreće s pogubnošću, kao da se rukuje s antiumetničkim praksama u svom pohodu stvaranja bivših ljudi prevaziđenog čoveka?

Pajino delo i ogroman kreativni savremeni potencijal dalo bi ravnotežu savremenoj kulturnoj sceni jednom godišnjom izložbom savremene figuracije na nacionalne teme. Takođe, Pajin spomenik u njegovom Vršcu i Beogradu njegovoj sentenci – Život je ovaj samo san – dao bi pravi značaj, jer to bi značilo da etika i umetnost kao sinonimi opet žive.

Mr Tomislav Suhecki,
slikar