Наш дуг Паји Јовановићу

Сликар Паја Јовановић, рођен у Вршцу, својим даром нацији заслужио је да буде међу четири великана, просветитеља 19. века – Доситејем, Вуком и Стеријом, који је такође из Вршца.

Национални препород Србије добио је јасну визију Пајиним сликама „Крунисање цара Душана”, „Таковски устанак”, „Сеоба Срба”, „Рањени Црногорац”, а још више и својим уметничким доменима, које је описао Лазар Трифуновић, наш најзначајнији историчар уметности.

Паја Јовановић први је насликао портрете људи без сенки страха, панике, неспокоја као болног искуства ропства и људи на његовим сликама гледају нас као личности које знају шта хоће, знају како то хоће и знају да ће то урадити. Практично, те слике постале су психолошки и педагошки образац раста самосвести људи оног доба, а не би шкодило и данас.

Изгледа да је велики човек и сликар Паја Јовановић свој посао урадио исувише добро, јер Србија опстаје бунтовна, слободарска, самосвојна и развија се. То је у савременом контексту велика мана, јер је савремена мода да уметници раскринкавају, денунцирају наслеђе национа.

Паја је огромни храст који својом духовном крошњом грађанског реализма штити и подстиче самопоштовање људи ових простора и данас, кад огромна већина и не зна за њега. Говорили су да су његове слике добре, сјајне као сликарски домети, али нису значајне за историју уметности. Огроман број уметника, иако су говорили да њихове слике национално и као уметност нису значајне, веома су важне за историју уметности. Шта овај силогизам значи, нека се упита коме смета.

Где у Београду постоји скулптура Паје Јовановића? Где постоји знамен подсетника иако је свом граду поклонио легат вредан неколико десетина милиона евра, а споменик је тек део те суме.

Опус Паје Јовановића од око три и по хиљаде слика довољан је да сам напуни Лувр. Он је наш најтраженији сликар.

Паја дефинише ону светосавску етику уметности, где даровити недаровитима дарују свој дар и покреће их. То је суштинска етика на коју је намерно вео заборава ставила постмодерна и метамодернистичка пракса.

Да ли је даровање, да ли је превратничко креативно мишљење као поклон превазиђено или нам је као никад потребно у контексту савременог света, а посебно вештачке интелигенције која као да се сусреће с погубношћу, као да се рукује с антиуметничким праксама у свом походу стварања бивших људи превазиђеног човека?

Пајино дело и огроман креативни савремени потенцијал дало би равнотежу савременој културној сцени једном годишњом изложбом савремене фигурације на националне теме. Такође, Пајин споменик у његовом Вршцу и Београду његовој сентенци – Живот је овај само сан – дао би прави значај, јер то би значило да етика и уметност као синоними опет живе.

Мр Томислав Сухецки,
сликар