Предићева Богородица буди наду у човеку

Нови Сад – Богородичин трон у Храму Света три јерарха у Алмашком крају Новог Сада краси икона Богородица са Христом, дело једног од најистакнутијих националних сликара Уроша Предића.

Предић је насликао нека од најлепших дела српског реализма, „Веселу браћу”, „Косовку девојку”, „Сироче на мајчином гробу” и многе друге. У његовом опусу су бројне религијске слике, али за неке попут ове из 1905. године, која се и данас налази с леве стране иконостаса монументалне Алмашке цркве из 18. века, било је замерки да није довољно „божанска”.

Пред овом сликом окачено је велико сребрно кандило, па је потребно понешто труда посматрача да се Предићево дело види у целини. То свакако верницима који овде долазе не смета, икона за њих има посебно значење. За младића који свештенику помаже око храма, та слика је „круна Алмашке цркве” и како каже пред њом је лично много тога доживео. Приметио је да у икони има реализма, да тај стил можда није некоме близак, али да је „битно шта она буди у човеку”.

„Видео сам када су људи разговарали са њом као са својом мајком”, каже за наш лист Драгољуб, који у тим разговорима, заветима, молитвама и надом пред иконом види „суштину односа са Богом”.

По записима свештеника и енциклопедиста Новосадског клуба, храм је пре ове слике Богородице имао икону Мајке Божје, за коју се веровало да је чудновата. Двојица сенатора су 1775. године обавестила Магистрат да је тадашња црква „лоше грађе и склона паду” и да се нова мора градити „већ и због тога што се у њој налази чудотворна икона Богородице и долазе болесници и из даље околине”.

„Икона је стајала на почасном месту, претпоставља се све до 1905. године, када је Арса Пајевић наручио код Уроша Предића, тада већ афирмисаног сликара, нову икону Богородице. Шта је било са чудотворном иконом, остаје да се испита – пише свештеник Мирко Тишма у „Гласу Алмашке парохије” (1983).

Познавалац Предићевог стваралаштва др Снежана Мишић, музејска саветница Галерије Матице српске, дала је за наш лист стручно тумачење уметникове иконе Богородица са Христом. Поручио ју је угледни књижар и издавач српских листова у Војводини („Невен”, „Орао”...) и добротвор Српске гимназије у Новом Саду Арса Пајевић, заједно са супругом Анком, као лични дар Алмашкој цркви 1905.

„Као и десетак година раније, када су Предићеве иконе за Цркву Светог великомученика Георгија у Бечеју побудиле велико интересовање и покренуле јавне расправе о начину приказивања светитеља и библијских сцена, које су у појединим деловима одступале од традиционалне црквено прихваћене иконографије православне религиозне слике, тако је и те 1905. Предићева представа Богородице са Христом, у народу познатија као Алмашка Богородица, изазвала негодовање и полемике. Замерке су биле упућене Предићевом особеном, аутентичном представљању Богородичиног лика, приказаног као реалну жену са дететом у профилу, благо повијену, уместо хијератичног, фронталног приказа. Осим тога, она је приказана у покрету, тако да се испод хаљине назире форма њене ноге, што све, како су примедбовали, квари ’побожно чувство’”, наводи др Мишић.

Захваљујући сачуваном писму које је Предић 10. априла 1905. упутио свом дугогодишњем пријатељу Милану Савићу, као одговор на његове критичке опаске на представу Богородице са Христом, које су се углавном односиле на одређене догматске недостатке, уметник је образложио свој начин сликања и сваку изречену замерку, истичући да је свестан да се та представа разликује од „обичног схватања Матере Божје”, и да је био спреман на разна негодовања, јер је схватање иконе ствар „субјективне природе”. Посебно се осврнуо на замерку да Богомајка није довољно „божанска”:

„Да је мени стало до тога, да изразим ’божанство’ у мајци, онда је зацело не бих био насликао такову, већ бих морао просто копирати Сикстинску Мадону, пошто је у њој та идеја тако недостижно савршено изражена, да свако одступање од ње иде само на штету слици, и да онда уопште не би имало смисла после Рафаила хтети сликати Мадону другојаче но што је оно његово ремек-дело. Али који би сликар који иоле има у себи стваралачке моћи хтео амин и до века само копирати Рафаила? Сваки осећа неодољиву душевну потребу да у свој рад унесе нешто и од овога, па ма тиме остао испод својих славних претходника. Тако сам и ја овако нејак дрзнуо сликати Мајку Божју по својој замисли, час више, час мање божанствену ‒ али увек по могућству лепу, складну и коректно технички изведену.”

Суштину Предићевог религиозног сликарства сагледавамо у еманципацији од појма иконе као култног предмета до религиозне слике као историјске представе, која више није нужно само предмет у служби молитве и богослужења, већ верска представа заснована на начелима историјске веродостојности која код посматрача треба да изазове осећај духовне контемплације и естетског задовољства:

„Моје црквене слике нису настале у намери да се побожни гледалац њима моли, тражећи од њих неку надземаљску помоћ; већ само имају задатак, да дирљиво прикажу једно свето лице или догађај, који ће гледаоцу живо предочити један призор и покренути његову душу у саосећање, узнети га од брига и невоља свакидашњице ка небескоме и вечноме, вишим силама које управљају судбином човечанства. Оне су, дакле, ипак утешне, иако немају претензију да се сматрају чудотворним. И такве су све религиозне слике великих мајстора свих времена…”

Таква јесте и Предићева Богородица са Христом на Богородичином трону у Алмашкој цркви, која и данас, више од 120 година од њеног настанка, плени својом лепотом и покреће „душу у саосећање”, наводи музејска саветница Галерије Матице српске.