„Pucanj” supom u – prazno

Šta je važnije, umetnost ili pravo na održivu hranu, viknuli su pre nekoliko dana aktivisti za zaštitu životne sredine „Riposte Alimentaire“ („Kontranapad hranom”) i bacili supu na zaštitno staklo slike „Proleće“ poznatog francuskog impresioniste Kloda Monea u Muzeju lepih umetnosti u Lionu. Kolektiv je izveo identičnu akciju krajem januara, samo je meta bila čuvena Mona Liza, lokacija Luvr, a supa od bundeve.

Incidentom u Luvru započeta je kampanja građanskog otpora „s jasnim zahtevom za održivost hrane uz primenu kartice socijalnog osiguranja”, što znači da će još slika koje se nalaze u udžbenicima istorije umetnosti biti „napadnuto” supom ili već nekim drugim proizvodom po planu aktivista. Iz njihove vizure, logika je jasna: atak na čuvena dela privlači pažnju medija, javnosti i političara i usmerava fokus na važna društvena pitanja. Društvene mreže su se usijale, priča se o još jednom činu koji kulturna javnost naziva vandalizmom, a slične aktivističke grupe – uspešno poslatom porukom.

Ova vrsta aktivističke komunikacijske taktike nije nova. Klimatski aktivisti grupe „Džast stop ojl”(Just Stop Oil)  oktobra 2022. prosuli su supu od paradajza preko zaštitnog stakla Van Gogovih „Suncokreta” u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Motiv: skretanje pažnje na problem globalnog zagrevanja. Ponovo legitiman i plemenit cilj, ali vrednosno problematičan. Jer, da li su baš remek-dela prava adresa preko koje će se ukazivati na goruće probleme? Zar dugoročno ne mogu da budu delotvorniji susreti i pregovori sa zvaničnicima, izlaganja na stručnim konferencijama ili masovni protesti koji će okupiti istomišljenike? Zašto „žrtve” moraju da budu remek-dela? Ovaj čin, zapravo, predstavlja autogol za aktiviste. Ne vredi mnogo medijska pažnja ako je negativna (šta god o tome mislili oni skloni senzacionalizmu), a posebno ako se jednim – u osnovi destruktivnim aktom, potire inicijalno vredna poruka. Zato je „pucanj” supom u umetničku sliku – pucanj uprazno.

Pored toga, najznačajnija dela dolaze u fokus ne zbog svoje neprolazne umetničke vrednosti već zbog običnog incidenta. Poseban problem jeste to što se indirektno relativizuje vrednost vrhunske umetnosti, što uopšte nije bezazleno ako se ima u vidu da duh vremena „nalaže” da se u muzeje sve češće dolazi da bi se načinili selfiji, kao i da mnogi u dodiru sa umetnošću više gledaju u mobilne telefone nego u dela.

Na kraju, niko nije na dobitku, naprotiv. Muzeji će morati da ulože dodatna sredstva za saniranje štete. Posetioci izvesno vreme neće moći da vide slike koje su želeli. Koliko god trajala kampanja i bila viralna, problem neće biti ni milimetar bliže rešenju zbog toga što su umetničke slike bile predmet „napada”. Jedino prodavci supa trljaju ruke.