„Пуцањ” супом у – празно

Шта је важније, уметност или право на одрживу храну, викнули су пре неколико дана активисти за заштиту животне средине „Riposte Alimentaire“ („Контранапад храном”) и бацили супу на заштитно стакло слике „Пролеће“ познатог француског импресионисте Клода Монеа у Музеју лепих уметности у Лиону. Колектив је извео идентичну акцију крајем јануара, само је мета била чувена Мона Лиза, локација Лувр, а супа од бундеве.

Инцидентом у Лувру започета је кампања грађанског отпора „с јасним захтевом за одрживост хране уз примену картице социјалног осигурања”, што значи да ће још слика које се налазе у уџбеницима историје уметности бити „нападнуто” супом или већ неким другим производом по плану активиста. Из њихове визуре, логика је јасна: атак на чувена дела привлачи пажњу медија, јавности и политичара и усмерава фокус на важна друштвена питања. Друштвене мреже су се усијале, прича се о још једном чину који културна јавност назива вандализмом, а сличне активистичке групе – успешно послатом поруком.

Ова врста активистичке комуникацијске тактике није нова. Климатски активисти групе „Џаст стоп ојл”(Just Stop Oil)  октобра 2022. просули су супу од парадајза преко заштитног стакла Ван Гогових „Сунцокрета” у Националној галерији у Лондону. Мотив: скретање пажње на проблем глобалног загревања. Поново легитиман и племенит циљ, али вредносно проблематичан. Јер, да ли су баш ремек-дела права адреса преко које ће се указивати на горуће проблеме? Зар дугорочно не могу да буду делотворнији сусрети и преговори са званичницима, излагања на стручним конференцијама или масовни протести који ће окупити истомишљенике? Зашто „жртве” морају да буду ремек-дела? Овај чин, заправо, представља аутогол за активисте. Не вреди много медијска пажња ако је негативна (шта год о томе мислили они склони сензационализму), а посебно ако се једним – у основи деструктивним актом, потире иницијално вредна порука. Зато је „пуцањ” супом у уметничку слику – пуцањ упразно.

Поред тога, најзначајнија дела долазе у фокус не због своје непролазне уметничке вредности већ због обичног инцидента. Посебан проблем јесте то што се индиректно релативизује вредност врхунске уметности, што уопште није безазлено ако се има у виду да дух времена „налаже” да се у музеје све чешће долази да би се начинили селфији, као и да многи у додиру са уметношћу више гледају у мобилне телефоне него у дела.

На крају, нико није на добитку, напротив. Музеји ће морати да уложе додатна средства за санирање штете. Посетиоци извесно време неће моћи да виде слике које су желели. Колико год трајала кампања и била вирална, проблем неће бити ни милиметар ближе решењу због тога што су уметничке слике биле предмет „напада”. Једино продавци супа трљају руке.