Žao mi konja

Mnogo se pričalo o smeni u Ninu, o promeni vlasništva, o radu pa proterivanju prethodnog uređivačkog tandema. Tog mešovitog uređivačkog dvojca koji je „uspeo” da novine koje su u vreme njihovog dolaska imale tiraž oko 20.000, sroza na tričavih 1.000. Toliko o umešnosti, sposobnosti, pa i pameti tog uređivačkog dvojca bez kormilara koji je urnisao jednu nekad referentnu novinu.

Nego, tema je Ninova nagrada. Nekad prestižna. Referentna. Ko je opredeljujuće uticao godinama unazad? Ko je organizovao „žiri”. Predsednika žirija? Prema svecu i tropar. Prema kvalitetu kreator(ke)a žirija i kvalitet laureata. Da li se seća neko dobitnika Ninove nagrade od pre tri godine na primer? Ja ne. A, da budem skroman, tretiraju me za prilično informisanog. Sećam se Slobe Tišme, laureata, dobrog pisca dobrog romana. Ostalo je efemeris. Za ovogodišnjeg dobitnika sam čuo onog dana kad je poneo tu nekad laskavu titulu. Što ne znači, nužno, da je loš, ali nikad čuo, ja, prilično informisan. Ali zato je sporni Basara višestruko nagrađivan. A Radovan Beli Marković? Niti jednom. Sramota! Otišao čovek na onaj svet. I zato, Kusturica, Bazdulj, moja malenkost, izričito je zabranila, a posle apsolutno ignorisala svaki konkurs za Ninovu nagradu za zemana kreatora „žirija” koji je „žirirao” po direktivi, i po pameti, plitkoj. Predsednik žirija u godini kad je moj roman trebalo da bude nagrađen, skrušeno mi je rekao, izmislila je razlog, roman mora da bude tematski, a gospodin Đurović pominje četnike i partizane! Nasmejao sam se, tapnuo ga po ramenu – ok je to, izjednačeni…

Žao mi zbog Belog Markovića i sličnih. Raspuštene „kreatore” Ninove nagrade nikako. A nije da sam lišen empatije baš. Žao mi kooonja. Što reko Đoka. Ne i njihovih ženskih parnjaka.

Pisac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista