Pobeda poezije nad informacijama

74. BERLINALE
Berlin – U Srbiji višestruko nagrađivani nemački reditelj Andreas Drezen, autor filmova poput „Tiha zemlja”, „Leto u Berlinu”, „Oblici noći”, „Oblak 9”, „Viski s votkom”, „Rabin Kurnac vs. Džordž V. Buš”, na 74. Berlinalu takmiči se sa političko-biografskim filmom „Od Hilde, s ljubavlju”, sa istinitom pričom o kratkom životu, ljubavi, borbi i smrti Hilde Kopi – članice omanje grupe nemačkog pokreta otpora protiv nacista, pripadnice berlinske grupe koju je Gestapo kodirao kao „Crveni orkestar”.

 Sa Andreasom Drezenom (rođen i odrastao u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj), ekskluzivno za „Politiku”, susret je protekao kao sa starim znancem, u otvorenom razgovoru o žrtvama prošlosti, lepoti i snazi ljubavi i idealima od kojih mnogi nisu dosegnuti...

Da li je adaptacija života Hilde Kopi u ovom filmu dugo bila vaša želja?

Ne, nimalo. Filmska priča je pronašla mene, a ne ja nju. Dobio sam da pročitam scenario Lajle Štiler, s kojom sam mnogo puta sarađivao, i Hildina priča me je duboko dirnula i uzdrmala. Odmah je bilo jasno da ne želim da ispričam priču na istorijski način, ali ni da je vadim iz istorijskog konteksta. Potrudio sam se da ovo bude savremena i poetska priča o grupi mladih ljudi.

Koliko današnja omladina uopšte zna nešto o Hildi i ljudima sličnim njoj?

Malo, ili gotovo nimalo. Odrastao sam u Istočnoj Nemačkoj, gde su praktično veličali ovu grupu, ali i druge borce otpora Hitelrovom režimu. Za ljude u Zapadnoj Nemačkoj oni su bili označeni kao izdajnici zemlje, nije se o njima pisalo niti učilo, nisu se pominjali. Tek 2009. godine, dakle takoreći donedavno, sa njihovih imena skinuta je stigma. U Istočnoj Nemačkoj postoji ulica sa imenom Hilde Kopi i jedan dečji vrtić nazvan je po njoj. Postoje ulice i sa Hansovim imenom. Pripadnici grupe koju su gestapovci u svojim tajnim dokumentima nazvali „Crveni orkestar” slavljeni su kao heroji, ali lično nisam dugo bio upoznat sa detaljima njihovog života i stradanja.

Moglu li vam ljudi kojima je bliska ideologija desmičarskog AfD-a prigovoriti da ovim filmom „revitalizujete” nemačke komuniste i izdajnike?

Ne bi trebalo, jer nikakva revitalizacija u filmu ne postoji, a i čisto sumnjam da će se članovi AfD.-a ili njihovi simpatizeri naći među bioskopskim gledaocima.

Neki su „Crveni orkestar” videli kao komunističke borce otpora, drugi kao izdajnike vredne prezira, da li ste istraživali ovo?

Da, zato što uvek želim da znam više o tome šta snimam, i to da znam unapred kako bih mogao svesno da odlučim šta želim da imam u filmu, a šta ne. Činjenica je da grupa otpora „Crveni orkestar” nije bila dobro organizovana, već društveno raznolika, šarolika grupa ljudi iz različitih društvenih sredina koji su pokušali da preduzmu nešto protiv surovosti Hitlerovog režima. I to je takođe nešto što smatram veoma interesantnim, baš kao i različite poglede na njih na Istoku i Zapadu. Ograničavanje objektiva na samo jedan određeni pogled na ovu grupu može biti pogrešno.

Izbegli ste simbole i stereotipe prečesto viđane u filmovima o nacistima?

U filmu nema nijedne crne zastave sa svastikom. Pokušali smo da pokažemo šta se krije iza „fasade” i boraca otpora i nacionalsocijalističkog aparata. Nismo se bavili velikim temama ili političkim diskusijama. Umesto toga, želeo sam da naglasim privatne trenutke likova. Poezija nad informacijama, da tako kažem. Ljubavna priča Hilde i Hansa Kopija postala je fokus priče, njihova unutrašnja snaga i snaga njihovih prijatelja. Na kraju krajeva, oni nisu bili stalni borci otpora u rangu Elsera ili Štaufenberga. Za mnoge građane poput Hilde Kopi, otpor je počeo pronalaženjem papira za izradu letaka, lepljenjem parola po zidovima i pisanjem pisama porodicama vojnika.

Svakodnevni, mali subverzivni činovi?

Da, ali tu je reč i o instinktu. Hilde nije naivna, ona zna za opasnost koja je uključena. Ona čuje vesti na radiju koje joj dirnu srce i potom deluje. Ona se zaljubljuje u Hansa i zato preuzima od njega posao premeštanja kofera sa radio-aparatom. Ona prati svoje instinkte. Njen otpor u svom tihom obliku nije ništa manje efikasan od glasnijeg. Ovu istinu prepoznajemo i vidimo sve do danas širom sveta, u tome kako radikalno zatvoreni politički sistemi reaguju na sve oblike otpora. I na one glasnije i na one tiše.

Rađajući sina u zatvoru Hilde postaje snažnija?

Zato što je svesna nove i veće odgovornosti. Glavni fokus filma je na tome da je uvek važno da se zalažete za svoje ideale, bez odupiranja ili kolebanja, da pratite svoj unutrašnji kompas i sopstveni sistem vrednosti. Hilde Kopi nije politička aktivistkinja. Umesto toga, opisao bih je kao suštinski pristojnu osobu sa sopstvenim skupom vrednosti. To je i više nego jasno iz njenih mnogih sačuvanih pisama i Hansu i majci, ali i iz pisama njenih prijatelja koji su o njoj upravo ovako i govorili. Za Hilde, mali Hans predstavlja budućnost i jedinu vezu sa mužem koji je već pogubljen. Scenu oduzimanja joj sina iz ruku pre nego što će je odvesti na pogubljenje nisam ugušio melodramatičnošću već sam to pokazao najrealističnije moguće.

Odabrali ste Liv Lizu Fris da igra Hilde Kopi, one čak fizički liče?

Liv je nadmašila moja očekivanja na najčudesniji način. Često bi me iznenadila svojom posvećenošću i nemilosrdnošću, svojom propustljivošću, nekonvencionalnim pristupom emocionalnim procesima. Na primer, kada plače u ulozi Hilde, ona se nikada u potpunosti ne preda osećanju, već se bori protiv njega. Humor Frisove, njena pristupačnost i razboritost, njena istovremena snaga i krhkost deo su ove velike slike. U njenu dušu možemo da zavirimo na najlepši način. Zbog toga sam kao reditelj mogao sebi da priuštim da je snimam i zadržim u krupnom planu  po nekoliko minuta.

Hans Kopi junior bio je na premijeri i pozdravio publiku dignutom pesnicom?

Njemu ovaj film mnogo znači i za njega je neobičan osećaj biti ponovo sa svojim roditeljima, mada ih naravno ne pamti jer je bio beba kada su ih pogubili. Na određeni način on igra ulogu u filmu, čak i glavnu ulogu. Hans je živa veza između prošlosti i naših dana i vremena. Kada mi je posle projekcije rekao da je sada upoznao svoje roditelje na potpuno nov način, bio sam veoma dirnut i zadovoljan. Sada kada ga vidim osećam da mogu da osetim i njegove roditelje, a posebno Hilde jer me svojom mirnoćom na nju veoma podseća.