Победа поезије над информацијама

74. БЕРЛИНАЛЕ
Берлин – У Србији вишеструко награђивани немачки редитељ Андреас Дрезен, аутор филмова попут „Тиха земља”, „Лето у Берлину”, „Облици ноћи”, „Облак 9”, „Виски с вотком”, „Рабин Курнац вс. Џорџ В. Буш”, на 74. Берлиналу такмичи се са политичко-биографским филмом „Од Хилде, с љубављу”, са истинитом причом о кратком животу, љубави, борби и смрти Хилде Копи – чланице омање групе немачког покрета отпора против нациста, припаднице берлинске групе коју је Гестапо кодирао као „Црвени оркестар”.

 Са Андреасом Дрезеном (рођен и одрастао у некадашњој Источној Немачкој), ексклузивно за „Политику”, сусрет је протекао као са старим знанцем, у отвореном разговору о жртвама прошлости, лепоти и снази љубави и идеалима од којих многи нису досегнути...

Да ли је адаптација живота Хилде Копи у овом филму дуго била ваша жеља?

Не, нимало. Филмска прича је пронашла мене, а не ја њу. Добио сам да прочитам сценарио Лајле Штилер, с којом сам много пута сарађивао, и Хилдина прича ме је дубоко дирнула и уздрмала. Одмах је било јасно да не желим да испричам причу на историјски начин, али ни да је вадим из историјског контекста. Потрудио сам се да ово буде савремена и поетска прича о групи младих људи.

Колико данашња омладина уопште зна нешто о Хилди и људима сличним њој?

Мало, или готово нимало. Одрастао сам у Источној Немачкој, где су практично величали ову групу, али и друге борце отпора Хителровом режиму. За људе у Западној Немачкој они су били означени као издајници земље, није се о њима писало нити учило, нису се помињали. Тек 2009. године, дакле такорећи донедавно, са њихових имена скинута је стигма. У Источној Немачкој постоји улица са именом Хилде Копи и један дечји вртић назван је по њој. Постоје улице и са Хансовим именом. Припадници групе коју су гестаповци у својим тајним документима назвали „Црвени оркестар” слављени су као хероји, али лично нисам дуго био упознат са детаљима њиховог живота и страдања.

Моглу ли вам људи којима је блиска идеологија десмичарског АфД-а приговорити да овим филмом „ревитализујете” немачке комунисте и издајнике?

Не би требало, јер никаква ревитализација у филму не постоји, а и чисто сумњам да ће се чланови АфД.-а или њихови симпатизери наћи међу биоскопским гледаоцима.

Неки су „Црвени оркестар” видели као комунистичке борце отпора, други као издајнике вредне презира, да ли сте истраживали ово?

Да, зато што увек желим да знам више о томе шта снимам, и то да знам унапред како бих могао свесно да одлучим шта желим да имам у филму, а шта не. Чињеница је да група отпора „Црвени оркестар” није била добро организована, већ друштвено разнолика, шаролика група људи из различитих друштвених средина који су покушали да предузму нешто против суровости Хитлеровог режима. И то је такође нешто што сматрам веома интересантним, баш као и различите погледе на њих на Истоку и Западу. Ограничавање објектива на само један одређени поглед на ову групу може бити погрешно.

Избегли сте симболе и стереотипе пречесто виђане у филмовима о нацистима?

У филму нема ниједне црне заставе са свастиком. Покушали смо да покажемо шта се крије иза „фасаде” и бораца отпора и националсоцијалистичког апарата. Нисмо се бавили великим темама или политичким дискусијама. Уместо тога, желео сам да нагласим приватне тренутке ликова. Поезија над информацијама, да тако кажем. Љубавна прича Хилде и Ханса Копија постала је фокус приче, њихова унутрашња снага и снага њихових пријатеља. На крају крајева, они нису били стални борци отпора у рангу Елсера или Штауфенберга. За многе грађане попут Хилде Копи, отпор је почео проналажењем папира за израду летака, лепљењем парола по зидовима и писањем писама породицама војника.

Свакодневни, мали субверзивни чинови?

Да, али ту је реч и о инстинкту. Хилде није наивна, она зна за опасност која је укључена. Она чује вести на радију које јој дирну срце и потом делује. Она се заљубљује у Ханса и зато преузима од њега посао премештања кофера са радио-апаратом. Она прати своје инстинкте. Њен отпор у свом тихом облику није ништа мање ефикасан од гласнијег. Ову истину препознајемо и видимо све до данас широм света, у томе како радикално затворени политички системи реагују на све облике отпора. И на оне гласније и на оне тише.

Рађајући сина у затвору Хилде постаје снажнија?

Зато што је свесна нове и веће одговорности. Главни фокус филма је на томе да је увек важно да се залажете за своје идеале, без одупирања или колебања, да пратите свој унутрашњи компас и сопствени систем вредности. Хилде Копи није политичка активисткиња. Уместо тога, описао бих је као суштински пристојну особу са сопственим скупом вредности. То је и више него јасно из њених многих сачуваних писама и Хансу и мајци, али и из писама њених пријатеља који су о њој управо овако и говорили. За Хилде, мали Ханс представља будућност и једину везу са мужем који је већ погубљен. Сцену одузимања јој сина из руку пре него што ће је одвести на погубљење нисам угушио мелодраматичношћу већ сам то показао најреалистичније могуће.

Одабрали сте Лив Лизу Фрис да игра Хилде Копи, оне чак физички личе?

Лив је надмашила моја очекивања на најчудеснији начин. Често би ме изненадила својом посвећеношћу и немилосрдношћу, својом пропустљивошћу, неконвенционалним приступом емоционалним процесима. На пример, када плаче у улози Хилде, она се никада у потпуности не преда осећању, већ се бори против њега. Хумор Фрисове, њена приступачност и разборитост, њена истовремена снага и крхкост део су ове велике слике. У њену душу можемо да завиримо на најлепши начин. Због тога сам као редитељ могао себи да приуштим да је снимам и задржим у крупном плану  по неколико минута.

Ханс Копи јуниор био је на премијери и поздравио публику дигнутом песницом?

Њему овај филм много значи и за њега је необичан осећај бити поново са својим родитељима, мада их наравно не памти јер је био беба када су их погубили. На одређени начин он игра улогу у филму, чак и главну улогу. Ханс је жива веза између прошлости и наших дана и времена. Када ми је после пројекције рекао да је сада упознао своје родитеље на потпуно нов начин, био сам веома дирнут и задовољан. Сада када га видим осећам да могу да осетим и његове родитеље, а посебно Хилде јер ме својом мирноћом на њу веома подсећа.