Gluma je maraton na duge staze

Prezirem ovo vreme, užasno mi je. Žulja me vlastita koža. Nisam iz ovog ambijenta. Ne pripadam miljeu ni instagram profila, niti društvenih mreža. Izgubio se život, suština života. Samlela nas je stvarnost. Jurimo, a ne znamo kuda ćemo stići. Čoveku nije potrebno mnogo da bude zdrav i da uživa svakoga dana u nekoj lepoti, da se slavi ta lepota, a ovo je po meni vreme na koje ne mogu da pristanem. Borim se da nađem u svakom danu trenutak gde ću i kada ću biti sama sa sobom.

Dramska umetnica Olga Odanović, prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu svojih 40 godina glume posvetila je: komediji, a u razgovoru za „Politiku” pričala je ovako o svojim umetničkim počecima, strahovima, karijeri, stvarnosti, o životnom putu od Celja gde je rođena, preko Aleksinca u kojem je odrastala, do Beograda gde se potvrdila kao glumica.

Olga Odanović dobitnica je statuete „Zlatni ćuran”, nagrade za životno delo, tradicionalnog priznanja koje dodeljuje festival „Dani komedije” u Jagodini, a biće joj uručeno u okviru ovogodišnjeg jubilarnog 50. izdanja koje će biti održano od 20. do 27. marta.

Na „Danima komedije” u Jagodini Olga Odanović nagrađena je 1992. godine za najbolju mladu glumicu, za tumačenje Helene u predstavi „San letnje noći” u režiji Jagoša Markovića s kojim je ostvarila zaista plodnu saradnju 22 predstave u tandemu su uradili.

Naša sagovornica završila je najpre tri godine andragogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Slučaj je hteo da je potom prime na Fakultet dramskih umetnosti gde je diplomirala glumu, zavolela Bergmanova dela, ali i kolegu Dragana Petrovića Peleta, svog budućeg supruga.

Kada umetnik dobija nagradu za životno delo, pomisli se da se na izvestan način zaokružuje njegov rad. Sa kojim emocijama ste primili vest o životnom priznanju iz Jagodine?

Hvala ljudima koji su osetili, opredelili se da ove godine dobijem „Zlatnog ćurana” za životno delo. Uvek kada vam neko dodeljuje nagradu za nešto što ste radili celoga života malo vas uznemiri. U meni je ova nagrada izazvala i veliku odgovornost. Moj put je bio takav kakav jeste. Nimalo lak. Pored dara, talenta koji umetnik nosi u sebi, potrebna je i volja. U meni je želja da se posvetim glumi bila prejaka. Postojali su u tim mojim tinejdžerskim godinama veliki strahovi i nesigurnost, bojazan da me neće primiti na željeni fakultet budući da se te godine na FDU prijavilo 980 kandidata, Naravno, nošena tim svojim strahovima upisala sam drugi, odnosno Filozofski fakultet u Beogradu, i na njemu provela tri godine.

Šta je presudilo da se, ipak, oprobate u svetu glume?

Potreba, želja da nešto kažem u toj umetnosti koja se zove gluma, presudila je u meni da posle treće godine Filozofskog fakulteta okušam sreću na prijemnom na FDU u Beogradu. I imala sam sreću. Bilo je mnogo kandidata, i ni na kraj pameti mi nije bilo da će me primiti na glumu. U Aleksincu sam završila osnovnu i srednju školu, niko u mojoj porodici nije se bavio nijednom vrstom umetnosti. Roditelji su bili okrenuti svojim svetovima, bavili se sasvim drugim stvarima. Očigledno kada nešto volite mnogo, imate potrebu da toj beskrajnoj ljubavi date celog sebe. Ljubav prema glumi odvela me je na FDU. Na prijemnom stalno morate da budete koncentrisani na svoj izraz kako bi profesori mogli da vide, osete ko ste vi. Svakako treba pokušati, jer ne možete da znate u šta ste se upustili dok ne upišete fakultet. Da bi napravio nešto, kada je čovek mlad, on o tome ne razmišlja. Njemu je gluma velika radost i potreba. To je, recimo, u meni izazvalo nemerljivu ispunjenost. Sećam se kako sam bila srećna kada uradim neku scenu, recimo u dramskoj sekciji u gimnaziji. Nikada zapravo nisam pohađala neku školu glume, ali sam bila okrenuta glumi kroz dramsku sekciju. Tu sam osetila magiju scenske umetnosti.

U medijima se najavljuje i vaš skori odlazaka u penziju. Vi ste novi „status” sa radošću komentarisali jer želite da ustupite mesto mladim kolegama. Koji savet biste im uputili s obzirom na golemo iskustvo?

Mladim kolegama glumcima kazujem da treba da rade, da se bave sobom, čitaju, da se neprekidno interesuju za to nepresušno polje glume. I gluma menja svoj oblik i formu. Jednostavno, nije uvek ista i ide u korak s vremenom u kojem živimo. I pozorišne predstave dobijaju drugi oblik i u tempu, načinu razmišljanja i u iskazivanju glumačkim sredstvima. Za mene ne postoji moderno pozorište, to ne volim. Samo govorim o dobrim komadima, ili onima koji su totalno promašili temu, ali i to je sve istraživački rad. I kada pogrešite, pogrešili ste, ali ste se trudili da istražite možda nešto novo, a niste uspeli u tome. Ali treba probati. Zato postoje probe u pozorištu koje traju i po dva-tri meseca, nekada se radi i mnogo više. I to je divno u ovom poslu. Baviti se glumom je privilegija. Donosi vam veliku radost, ogromnu razmenu sa ljudima iz različitih pozorišta. Ogromna je blagodet i što možete da radite i sa kolegama iz regiona.

Važite za najzaposleniju glumicu. Vi, ipak, tvrdite da je najveća nagrada za glumca kada mu neko pruži šansu?

To govorim i kada sam sa mladim kolegama u kontaktu, obožavam da radim sa njima. Nažalost, vreme je sada drugačije, brže, dinamičnije. Tehnologija nas okružuje, bombarduje. Ti spoljni faktori donose novu dimenziju. Malo se drugačije gleda na stvarnost, mladi ljudi malo su nestrpljivi, žele sve odmah i sada. Da se neke stvari realizuju u hodu. To je zaista nemoguće, jer za sve treba vreme. Pojedinim ljudima dese se velike stvari i onda se jednostavno ugase. Za mene je gluma maraton na duge staze. To trčanje, osvajanje kilometraže, to iskustvo koje se nagomilava u vama kao čoveku, vrlo je značajno za glumca. Stiču se životna iskustva, samim tim što su glumci stariji, talože više spoznaja, mudrosti. Imate bogatiji, sadržajniji materijal sa kojim možete da raspolažete u glumi. Ali uvek, bilo da je početak, ili zrelo doba, odnosno šta god da radite, u stvaranju novog lika polazite od sebe. Prvo morate da pronađete nešto u sebi što vas pokreće i što vas sjedinjuje sa tim likom. To je zaista inspirativan proces, tim pre što nikada ne znate šta će biti na kraju kada dođete pred publiku. Pozorište bez publike ne postoji i obrnuto. Gledaoci su najveći sud.