Глума је маратон на дуге стазе

Презирем ово време, ужасно ми је. Жуља ме властита кожа. Нисам из овог амбијента. Не припадам миљеу ни инстаграм профила, нити друштвених мрежа. Изгубио се живот, суштина живота. Самлела нас је стварност. Јуримо, а не знамо куда ћемо стићи. Човеку није потребно много да буде здрав и да ужива свакога дана у некој лепоти, да се слави та лепота, а ово је по мени време на које не могу да пристанем. Борим се да нађем у сваком дану тренутак где ћу и када ћу бити сама са собом.

Драмска уметница Олга Одановић, првакиња Драме Народног позоришта у Београду својих 40 година глуме посветила је: комедији, а у разговору за „Политику” причала је овако о својим уметничким почецима, страховима, каријери, стварности, о животном путу од Цеља где је рођена, преко Алексинца у којем је одрастала, до Београда где се потврдила као глумица.

Олга Одановић добитница је статуете „Златни ћуран”, награде за животно дело, традиционалног признања које додељује фестивал „Дани комедије” у Јагодини, а биће јој уручено у оквиру овогодишњег јубиларног 50. издања које ће бити одржано од 20. до 27. марта.

На „Данима комедије” у Јагодини Олга Одановић награђена је 1992. године за најбољу младу глумицу, за тумачење Хелене у представи „Сан летње ноћи” у режији Јагоша Марковића с којим је остварила заиста плодну сарадњу 22 представе у тандему су урадили.

Наша саговорница завршила је најпре три године андрагогије на Филозофском факултету у Београду. Случај је хтео да је потом приме на Факултет драмских уметности где је дипломирала глуму, заволела Бергманова дела, али и колегу Драгана Петровића Пелета, свог будућег супруга.

Када уметник добија награду за животно дело, помисли се да се на известан начин заокружује његов рад. Са којим емоцијама сте примили вест о животном признању из Јагодине?

Хвала људима који су осетили, определили се да ове године добијем „Златног ћурана” за животно дело. Увек када вам неко додељује награду за нешто што сте радили целога живота мало вас узнемири. У мени је ова награда изазвала и велику одговорност. Мој пут је био такав какав јесте. Нимало лак. Поред дара, талента који уметник носи у себи, потребна је и воља. У мени је жеља да се посветим глуми била прејака. Постојали су у тим мојим тинејџерским годинама велики страхови и несигурност, бојазан да ме неће примити на жељени факултет будући да се те године на ФДУ пријавило 980 кандидата, Наравно, ношена тим својим страховима уписала сам други, односно Филозофски факултет у Београду, и на њему провела три године.

Шта је пресудило да се, ипак, опробате у свету глуме?

Потреба, жеља да нешто кажем у тој уметности која се зове глума, пресудила је у мени да после треће године Филозофског факултета окушам срећу на пријемном на ФДУ у Београду. И имала сам срећу. Било је много кандидата, и ни на крај памети ми није било да ће ме примити на глуму. У Алексинцу сам завршила основну и средњу школу, нико у мојој породици није се бавио ниједном врстом уметности. Родитељи су били окренути својим световима, бавили се сасвим другим стварима. Очигледно када нешто волите много, имате потребу да тој бескрајној љубави дате целог себе. Љубав према глуми одвела ме је на ФДУ. На пријемном стално морате да будете концентрисани на свој израз како би професори могли да виде, осете ко сте ви. Свакако треба покушати, јер не можете да знате у шта сте се упустили док не упишете факултет. Да би направио нешто, када је човек млад, он о томе не размишља. Њему је глума велика радост и потреба. То је, рецимо, у мени изазвало немерљиву испуњеност. Сећам се како сам била срећна када урадим неку сцену, рецимо у драмској секцији у гимназији. Никада заправо нисам похађала неку школу глуме, али сам била окренута глуми кроз драмску секцију. Ту сам осетила магију сценске уметности.

У медијима се најављује и ваш скори одлазака у пензију. Ви сте нови „статус” са радошћу коментарисали јер желите да уступите место младим колегама. Који савет бисте им упутили с обзиром на големо искуство?

Младим колегама глумцима казујем да треба да раде, да се баве собом, читају, да се непрекидно интересују за то непресушно поље глуме. И глума мења свој облик и форму. Једноставно, није увек иста и иде у корак с временом у којем живимо. И позоришне представе добијају други облик и у темпу, начину размишљања и у исказивању глумачким средствима. За мене не постоји модерно позориште, то не волим. Само говорим о добрим комадима, или онима који су тотално промашили тему, али и то је све истраживачки рад. И када погрешите, погрешили сте, али сте се трудили да истражите можда нешто ново, а нисте успели у томе. Али треба пробати. Зато постоје пробе у позоришту које трају и по два-три месеца, некада се ради и много више. И то је дивно у овом послу. Бавити се глумом је привилегија. Доноси вам велику радост, огромну размену са људима из различитих позоришта. Огромна је благодет и што можете да радите и са колегама из региона.

Важите за најзапосленију глумицу. Ви, ипак, тврдите да је највећа награда за глумца када му неко пружи шансу?

То говорим и када сам са младим колегама у контакту, обожавам да радим са њима. Нажалост, време је сада другачије, брже, динамичније. Технологија нас окружује, бомбардује. Ти спољни фактори доносе нову димензију. Мало се другачије гледа на стварност, млади људи мало су нестрпљиви, желе све одмах и сада. Да се неке ствари реализују у ходу. То је заиста немогуће, јер за све треба време. Појединим људима десе се велике ствари и онда се једноставно угасе. За мене је глума маратон на дуге стазе. То трчање, освајање километраже, то искуство које се нагомилава у вама као човеку, врло је значајно за глумца. Стичу се животна искуства, самим тим што су глумци старији, таложе више спознаја, мудрости. Имате богатији, садржајнији материјал са којим можете да располажете у глуми. Али увек, било да је почетак, или зрело доба, односно шта год да радите, у стварању новог лика полазите од себе. Прво морате да пронађете нешто у себи што вас покреће и што вас сједињује са тим ликом. То је заиста инспиративан процес, тим пре што никада не знате шта ће бити на крају када дођете пред публику. Позориште без публике не постоји и обрнуто. Гледаоци су највећи суд.