„Neodustajanje” u Bitef teatru

Monodrama „Neodustajanje” Marije Medenice bavi se  fenomen pozorišta iz zakulisne perspektive i predstavlja svojevrsno „virenje kroz ključaonicu” u intimni prostor jedne glumice. Gostovaće u ponedeljak, 11. marta od 20 sati na sceni Bitef teatra u Beogradu. Saradnice na tekstu i režiji su Divna Stojanov i Maja Grgić, kompozitorka je Irena Popović Dragović. Kostimografkinja je Marina Sremac, saradnik na scenskom pokretu Igor Greksa…
Predstava „Neodustajanje”, reklo bi se, poznatija je u inostranstvu nego kod nas. Selektori festivala u Italiji prepoznali  su osobenost predstave „Neodustajanje” i uvrstili je proteklog proleća u svoj program festivala „Torino Frindž”, odnosno kao deo velike multidisciplinarne svetkovine u okviru 11. po redu Festivala scenskih umetnosti u Torinu.

– Predstava „Neodustajanje” istovremeno je priča o ženi u savremenom svetu i izazovima koje sobom nose ambicija, majčinstvo, a najviše sopstvene nesigurnosti. Ispričana je na autoironičan način, tako da i publika koja ne zna detalje o našem poslu može da doživi empatiju sa junakinjom i sa njenim „stradanjima”. Glumice nikad nisu dobijale dovoljno prilika, ali to ne znači da treba samo da čekamo. To tematizuje i moja monodrama. Da bih održavala svoju kondiciju, sebi zadajem dramaturško-rediteljske zadatke i onda „gerilski” krenem u realizaciju, reči su Marije Medenice.

Tamara, Džulija, Milena, Švalja, Ofelija, Ketlin, Frida… samo je mali deo junakinja iz bogate scenske biografije Marije Medenice. Rođena je u Beogradu, diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Borisa Isakovića. Dugi niz godina, njen trening bio je rad sa mladima kolegama u dramskom studiju „Ćoše” u Obrenovcu (38 premijera), gde je imala priliku da radi na velikom broju likova i klasičnih tekstova koje nije imala mogućnost da ostvari profesionalno u pozorištu. I to je bio, kako zna da kaže, njen način da sebi obezbedi prostor igre koji joj nedostaje. Tako je bilo i sa doktorskim radom. Pred premijeru svoje monodrame, došla je sama na probu, ostali saradnici bili su zauzeti, a ona se osećala nemoćno što „gubi” tako potreban progon. Ali desilo se neverovatno povezivanje sa svojim dugogodišnjim matičnim pozorištem.

– Prvi put posle 15 godina čula sam tišinu koja nije nimalo bila uznemirujuća, naprotiv. Reč nisam progovorila sat vremena. Verujem da se baš tada dogodila predstava. U toj tišini, otkriva Marija Medenica.