„Неодустајање” у Битеф театру

Монодрама „Неодустајање” Марије Меденице бави се  феномен позоришта из закулисне перспективе и представља својеврсно „вирење кроз кључаоницу” у интимни простор једне глумице. Гостоваће у понедељак, 11. марта од 20 сати на сцени Битеф театра у Београду. Сараднице на тексту и режији су Дивна Стојанов и Маја Гргић, композиторка је Ирена Поповић Драговић. Костимографкиња је Марина Сремац, сарадник на сценском покрету Игор Грекса…
Представа „Неодустајање”, рекло би се, познатија је у иностранству него код нас. Селектори фестивала у Италији препознали  су особеност представе „Неодустајање” и уврстили је протеклог пролећа у свој програм фестивала „Торино Фринџ”, односно као део велике мултидисциплинарне светковине у оквиру 11. по реду Фестивала сценских уметности у Торину.

– Представа „Неодустајање” истовремено је прича о жени у савременом свету и изазовима које собом носе амбиција, мајчинство, а највише сопствене несигурности. Испричана је на аутоироничан начин, тако да и публика која не зна детаље о нашем послу може да доживи емпатију са јунакињом и са њеним „страдањима”. Глумице никад нису добијале довољно прилика, али то не значи да треба само да чекамо. То тематизује и моја монодрама. Да бих одржавала своју кондицију, себи задајем драматуршко-редитељске задатке и онда „герилски” кренем у реализацију, речи су Марије Меденице.

Тамара, Џулија, Милена, Шваља, Офелија, Кетлин, Фрида… само је мали део јунакиња из богате сценске биографије Марије Меденице. Рођена је у Београду, дипломирала је глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи Бориса Исаковића. Дуги низ година, њен тренинг био је рад са младима колегама у драмском студију „Ћоше” у Обреновцу (38 премијера), где је имала прилику да ради на великом броју ликова и класичних текстова које није имала могућност да оствари професионално у позоришту. И то је био, како зна да каже, њен начин да себи обезбеди простор игре који јој недостаје. Тако је било и са докторским радом. Пред премијеру своје монодраме, дошла је сама на пробу, остали сарадници били су заузети, а она се осећала немоћно што „губи” тако потребан прогон. Али десило се невероватно повезивање са својим дугогодишњим матичним позориштем.

– Први пут после 15 година чула сам тишину која није нимало била узнемирујућа, напротив. Реч нисам проговорила сат времена. Верујем да се баш тада догодила представа. У тој тишини, открива Марија Меденица.