Ukoliko ne poznajete istoriju, ponovićete je

Koliko lepote, nežnosti i humora, koliko pameti i tematskih važnosti može da sadrži jedan film, snimljen i da zamisli i da zabavi publiku? Odgovor je najlakše pronaći ukoliko se pogleda „Bartonova akademija” („The Holdovers”), najnoviji film grčko-američkog reditelja Aleksandra Pejna s kojim večeras u Beogradu svečano počinje 52. Fest.

Ovaj film, koji je već osvojio nekoliko „Zlatnih globusa” a nominovan je i za „Oskare” pred festovsku, a uskoro (od 7. marta) i bioskopsku publiku stiže distribuciji kompanije „Taramount film”. Uživaće se u priči čija se radnja odvija na uglednom američkom koledžu tokom božićnih praznika 1970. godine, pretvarajući se iz minuta u minut u putovanje samootkrivanja za tri različita lika u kritičnom trenutku u njihovim životima. Ono što Pejn stvara je prelepa, istovremeno dirljiva komedija o odnosu između Pola Hanama (Pol Đamati u ulozi za „Oskara”), uvrnutog profesora, omraženog i među učenicima i među nastavnicima i mladog Angusa Talija (odličan nastup debitanta Dominika Sese), pametnog ali neposlušnog učenika sa tinejdžerskim „bubicama”, kao i kuvarice afroameričkog porekla Meri Lamb (izvanredna Da'Vajn  Džoj Rendolf) što živi u podrumskim prostorijama univerziteta. Ovaj trojac je jedino preostalo društvo koje ostaje na univerzitetu tokom božićnik praznika, a to Pejn polako pretvara u kritički komentar društva i to ne samo onog iz sedamdesetih godina prošlog veka. već i današnjeg...

U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, započetom uz podsećanje na zajedničke prijatelje – Radana Popovića, snimatelja koji živi i radi u SAD i Džeralda Džerija Perija, bostonskog kritičara i profesora koji se na kratko i pojavljuje u filmu – Aleksandar Pejn ( „Građanka Rut”, „Najvažniji dan”, „Sve o Šmitu”, „Stranputice”, „Potomci”, „Nebraska”, „Smanjivanje”...) komentariše i činjenicu da je „Bartonova akademija” njegov prvi film za koji nije sam pisao scenario.

– Ideju za ovaj film dobio sam još pre 12 godina dok sam gledao malo poznati francuski film Marsela Panjola iz 1935. Još tada sam ponešto stavio na papir, a onda sam ideju izložio scenaristi Dejvidu Hemingsonu sa molbom da je razradi i napiše filmski scenario. Obučen sam i školovan za reditelja, ali da biste bili kreator i stvaralac, vi i režirate, pišete, montirate. Ipak, više volim režiju, pisanje je težak i dugotrajan proces i uvek mi je isisavao puno energije.

Ipak u „Bartonovoj akademiji” prepoznajem i vaš lični dodir?

Kada imate kostur priče, dodajete kostur lika, smisao za humor, smisao za dramu, osećaj strasti, osećaj kako se priča završava. Tako film postaje lični. Morate odvojiti lično od autobiografskog. Ovaj film je bio više autobiografski za Dejvida Hemingsona, koji dolazi iz tog sveta Nove Engleske i internata iz tog perioda. Za mene je ovo bilo lično samo po svojoj osetljivosti.

Ovaj film kao da je pisan za glumca Pola Đamatija, ovo je uloga njegovog života?

Uloga profesora Hanama pisana je upravo za njega, imajući pred sobom izvanredno zajedničko iskustvo tokom snimanja filma „Stranputice”. Ukratko, Pol Đamati je najveći glumac. Ne postoji ništa što ne može da odigra. To je kao kada date ulogu Meril Strip ili Lorensu Olivijeu. Radoznali ste da saznate šta će novo sjajno ovaj glumac izvesti, u novoj ulozi i u liku za koji unapred znate da će se Đamati u njemu pronaći i sroditi se s njim. On je zaista tako dobar i uvek tako jedinstven.

Vaš film jeste smešten u prošlost, ali mogu u njemu da prepoznam mnoge kopče sa američkom današnjicom, nije se mnogo toga promenilo?

Film ima određene teme u sebi ili elemente klasicizma, rasizma, pitanja ko su ljudi koji idu u rat ili pitanja razorenih porodica. Sve nam je to poznato i danas, nažalost. I još jednom se dokazuje ono – ako ne poznajete istoriju ponovićete je. Da, to je tačno. Imate u filmu i onu scenu profesorovog govora u bostonskom muzeju istorije. Pomogao sam u pisanju tog govora, jer sam bio student istorije na univerzitetu i još čitam mnoge istorijske knjige koje svedoče o ponavljanju istorije.

Koju od knjiga, na primer?

Evo, recimo, nedavno sam ponovo pročitao putopisno delo o Jugoslaviji „Crno jagnje i sivi soko” Rebeke Vest. Bože, ta knjiga je fantastična i mnogi moji srpski, hrvatski i uopšte prijatelji iz bivše Jugoslavije uvek su mi govorili da je to najbolje napisana knjiga o jugoslovenskoj istoriji i kulturi, a objavljena je još 1941. godine. Ova divna engleska spisateljica proputovala je celu Jugoslaviju tokom 1939. i njena zapažanja su tako tačna i lepa. Ali, i njeno srce je tako lepo.

Kada se ima u vidu vaš dosadašnji filmski opus ne mogu a da ne pomislim da ste vi kao umetnik zapravo naslednik humanističke ere Holivuda. Vidite li vi sebe takvim?

Hvala vam mnogo. I jesam inspirisan tim momcima iz ere koju nazivate humanističkom. Na njihovim filmovima sam odrastao, a i danas ih gledam. I jeste mi teže, jer filmove poput mojih nije lako snimati zato što je prava muka naći sredstva i producente. Primera radi, kada sam pre 10 godina želeo da snimim crno-beli film „Nebraska”, nijedan studio nije baš žudeo da to finansira jer u njemu nema velike zvezde. Zapravo, ključ moje karijere bio je mali budžet filmova. Moji budžeti su moji budžeti, a moja plata je niska u odnosu na plate drugih reditelja u Americi. Visoka je po evropskim standardima, ali niska po američkim. Međutim, to mi je omogućavalo uvek veću slobodu i veću kontrolu nad onim što radim. No, činjenica je da već duže vreme nisam među miljenicima holivudskih studija.

Vaši su filmovi osvajali i nominacije i same „Oskare”, tako je i sa ovim filmom, ali vas nema među nominovanim rediteljima?

To nije iznenađenje. Iskreno, važno je što je nominovan film, scenario i glumici. Pol Đamati je već osvojio Zlatni globus”, a veoma bi me usrećilo da osvoji i „Oskara”.

Svi vaši filmovi uvek sadrže emocije, komičnost, ponekad i cinizam?

Uvek se traže emocije. Čak i u komediji ili u delima u kojima je bilo onoga sličnog cinizmu, a koja su više zapravo satirična, kako mnogi kažu. I dalje tražim emocionalnu istinu likova i nadam se uvek da će nešto pokrenuti publiku. Mislim da „Potomci” od pre 12 godina, onaj moj film sa Džordžom Klunijem i Šejlin Vudli, ima mnogo emocija u sebi.

Sećate li se možda kada smo se nas dvoje prvi put sreli?

Sećam se, u Solunu 1996. na festivalu kada me je sa filmom „Lepa sela lepo gore” nadmašio Srđan Dragojević. To je stvarno sjajan film.

Ali, vi ste tada za film „Građanka Rut” osvojili važnu nagradu?

Za najbolji scenario, ali je Dragojević sa „Lepim selima...“ osvojio ono najvažnije – srce i nagradu publike.

Pejnov film večeras otvara Fest

Film „Bartonova akademija” Aleksandra Pejna otvoriće 52. međunarodni filmski festival FEST večeras u 19.30 sati u MTS dvorani.

 Ovaj film ovogodišnji je kandidat za nagradu „Oskar” u nekoliko kategorija, među kojima su: najbolji film, glavna muška uloga, sporedna ženska uloga, originalni scenario.

Film je 2023. već nagrađen „Zlatnim globusom” za glavnu mušku ulogu u komediji ili mjuziklu koju je poneo Pol Đamati i za sporednu žensku ulogu koja je pripala Da'Vajn Džoj Rendolf, a prikazan je i na festivalima u Torontu, Londonu, Busanu, Talinu, Solunu, Torinu i Marakešu.