Nije posao roditelja da vode škole

Iskazivanjem jasnog stava da nije posao roditelja da vode škole, da moramo da verujemo u učitelje, nastavnike, profesore, ali i molbom najodgovornijima za obrazovanje da se još jednom preispita odluka da roditelji ocenjuju nastavnike, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, juče se uključio u polemiku koja se već danima vodi u prosvetnoj i opštoj javnosti. Okosnica debate koja ne jenjava jeste diskutabilna odredba novog Pravilnika o ocenjivanju u osnovnom obrazovanju i vaspitanju, propisana članom pet, koja roditeljima omogućava da se udruženo žale na rad zaposlenih u školama, počevši od nastave, praćenja napredovanja, provere znanja i ocenjivanja do vannastavnih aktivnosti. Tome se protive mnogi prosvetni radnici uveravajući da se novom procedurom koja se uvodi u sistem u praksi stvara ogroman prostor za zloupotrebe i dodatno degradiranje odveć urušenog ugleda profesije.

– Znam da u Ministarstvu prosvete, kada su spremali zakone o obrazovanju, da su na tome radili stručni ljudi. Znam kada se donose pravilnici o odnosu prema nastavniku, nastavi, svemu – da na tome rade stručni ljudi. Ali kao predsednik, zamolio bih sve da još jednom razmisle o odluci da roditelji ocenjuju nastavnike. Nama su potrebni nastavnici potpuno slobodni. Ti ljudi bolje od nas, svih drugih roditelja znaju kako je potrebno da se radi sa decom i ne mogu ni da zamislim situaciju u kojoj bih bolje od bilo kojeg učitelja, nastavnika, profesora znao kako neko od moje dece uči i kako se ponaša na času. I odakle bih imao pravo da ocenjujem nastavnika na bilo koji način? Zato bih zamolio i Vladu Srbije ali i sve prosvetne institucije da još jedanput razmisle o svim ovim pravilima, možda i da mene upute, možda da mi objasne zašto nisam u pravu, ali da još jedanput razmisle. Jer nije naš posao da razmazimo decu i da nam roditelji vode škole već oni koji su za to plaćeni i u koje moramo da verujemo, a to su naši učitelji, nastavnici, profesori – poručio je Vučić u video-obraćanju javnosti na zvaničnoj instagram stranici predsednika republike i izazvao, donekle iznenađenje, ali masovno odobravanje praktičara iz učionica.

Komentarišući objavu predsednika, u razgovoru za „Politiku” Aleksandar Markov, nastavnik istorije i predsednik Foruma beogradskih gimnazija, kaže da je iznenađen, u pozitivnom smislu, da se predsednik države zainteresovao za ovu temu. Ipak, kako ističe, „ostaje gorak ukus da reprezentativni prosvetni sindikati, koji su učestvovali u izradi ovog pravilnika, nisu uočili ništa sporno, a čak i predsednik države kome obrazovanje nije uže polje delovanja, uočava i iskazuje ono što je svakome ko se bavi prosvetom, ali i svakom dobronamernom roditelju sporno”. Činjenica da se procedurom propisuje da više od polovine roditelja piše nekakvu prijavu protiv nastavnika i Markova podseća na vrstu hajke na nastavnike, ali i sredstvo pritiska.

– Najzad, postavlja se pitanje opravdanosti diskutabilnog petog člana ako znamo da je zakonsko pravo svakog roditelja da, ukoliko smatra da je njegovo dete na bilo koji način oštećeno, podnese prijavu na rad nastavnika. Slažem se da bi pravilnik trebalo povući na doradu, ali se ne mogu u potpunosti složiti da su u njegovom donošenju učestvovali samo kompetentni ljudi, jer ljudi koji imaju kompetencije za bavljenje nekom oblašću sebi ne bi smeli da dozvole početničke previde – ističe Markov.

Obraćanje predsednika države javnosti povodom pravilnika o ocenjivanju „dokaz je da Ministarstvo prosvete nije doraslo zadatku i poraz obrazovne politike koju vodi” po mišljenju Vesne Vojvodić Mitrović iz Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost”.

– Nadležni koji su sporni peti član pravilnika videli kao dobro rešenje, kao nešto što nam je korisno, dužni su da, kad već nama koji predajemo u školama nisu uspeli, sada objasne predsedniku republike da i on greši, da i on ne razume kako treba i da zastupaju svoje stavove do kraja. Ali ako se sada Ministarstvo prosvete bude oglasilo pokajničkim tonom, u smislu da su spremni da promisle i revidiraju pravilnik, to će biti pokazatelj da nije poenta u snazi argumenata nego u onome odakle su argumenti adresirani. Ova intervencija predsednika države, zapravo je pokazatelj poraza ministarstva u nastojanjima da sprovede loš koncept obrazovne politike, to se vidi iz njegovog obraćanja, on shvata da to nije dobro. A tužno je društvo u kojem mora ili treba da se pored svih svojih brojnih obaveza u donošenje jednog pravilnika uključi i predsednik države da bi to bila snaga koja bi Ministarstvo prosvete dovela do tačke da ipak preispita svoje odluke. Trebalo je da naše ministarstvo koje zagovara dijalog i komunikaciju uvaži naše argumente i to pokaže na delu, a ne da se to dogodi tek kada se uključi prvi čovek države – smatra Vojvodić Mitrović.