Није посао родитеља да воде школе

Исказивањем јасног става да није посао родитеља да воде школе, да морамо да верујемо у учитеље, наставнике, професоре, али и молбом најодговорнијима за образовање да се још једном преиспита одлука да родитељи оцењују наставнике, Александар Вучић, председник Србије, јуче се укључио у полемику која се већ данима води у просветној и општој јавности. Окосница дебате која не јењава јесте дискутабилна одредба новог Правилника о оцењивању у основном образовању и васпитању, прописана чланом пет, која родитељима омогућава да се удружено жале на рад запослених у школама, почевши од наставе, праћења напредовања, провере знања и оцењивања до ваннаставних активности. Томе се противе многи просветни радници уверавајући да се новом процедуром која се уводи у систем у пракси ствара огроман простор за злоупотребе и додатно деградирање одвећ урушеног угледа професије.

– Знам да у Министарству просвете, када су спремали законе о образовању, да су на томе радили стручни људи. Знам када се доносе правилници о односу према наставнику, настави, свему – да на томе раде стручни људи. Али као председник, замолио бих све да још једном размисле о одлуци да родитељи оцењују наставнике. Нама су потребни наставници потпуно слободни. Ти људи боље од нас, свих других родитеља знају како је потребно да се ради са децом и не могу ни да замислим ситуацију у којој бих боље од било којег учитеља, наставника, професора знао како неко од моје деце учи и како се понаша на часу. И одакле бих имао право да оцењујем наставника на било који начин? Зато бих замолио и Владу Србије али и све просветне институције да још једанпут размисле о свим овим правилима, можда и да мене упуте, можда да ми објасне зашто нисам у праву, али да још једанпут размисле. Јер није наш посао да размазимо децу и да нам родитељи воде школе већ они који су за то плаћени и у које морамо да верујемо, а то су наши учитељи, наставници, професори – поручио је Вучић у видео-обраћању јавности на званичној инстаграм страници председника републике и изазвао, донекле изненађење, али масовно одобравање практичара из учионица.

Коментаришући објаву председника, у разговору за „Политику” Александар Марков, наставник историје и председник Форума београдских гимназија, каже да је изненађен, у позитивном смислу, да се председник државе заинтересовао за ову тему. Ипак, како истиче, „остаје горак укус да репрезентативни просветни синдикати, који су учествовали у изради овог правилника, нису уочили ништа спорно, а чак и председник државе коме образовање није уже поље деловања, уочава и исказује оно што је свакоме ко се бави просветом, али и сваком добронамерном родитељу спорно”. Чињеница да се процедуром прописује да више од половине родитеља пише некакву пријаву против наставника и Маркова подсећа на врсту хајке на наставнике, али и средство притиска.

– Најзад, поставља се питање оправданости дискутабилног петог члана ако знамо да је законско право сваког родитеља да, уколико сматра да је његово дете на било који начин оштећено, поднесе пријаву на рад наставника. Слажем се да би правилник требало повући на дораду, али се не могу у потпуности сложити да су у његовом доношењу учествовали само компетентни људи, јер људи који имају компетенције за бављење неком облашћу себи не би смели да дозволе почетничке превиде – истиче Марков.

Обраћање председника државе јавности поводом правилника о оцењивању „доказ је да Министарство просвете није дорасло задатку и пораз образовне политике коју води” по мишљењу Весне Војводић Митровић из Гранског синдиката просветних радника Србије „Независност”.

– Надлежни који су спорни пети члан правилника видели као добро решење, као нешто што нам је корисно, дужни су да, кад већ нама који предајемо у школама нису успели, сада објасне председнику републике да и он греши, да и он не разуме како треба и да заступају своје ставове до краја. Али ако се сада Министарство просвете буде огласило покајничким тоном, у смислу да су спремни да промисле и ревидирају правилник, то ће бити показатељ да није поента у снази аргумената него у ономе одакле су аргументи адресирани. Ова интервенција председника државе, заправо је показатељ пораза министарства у настојањима да спроведе лош концепт образовне политике, то се види из његовог обраћања, он схвата да то није добро. А тужно је друштво у којем мора или треба да се поред свих својих бројних обавеза у доношење једног правилника укључи и председник државе да би то била снага која би Министарство просвете довела до тачке да ипак преиспита своје одлуке. Требало је да наше министарство које заговара дијалог и комуникацију уважи наше аргументе и то покаже на делу, а не да се то догоди тек када се укључи први човек државе – сматра Војводић Митровић.