Kako pobediti strah od hrane

Poremećaji ishrane su kompleksne bolesti koje podjednako pogađaju mentalno i telesno zdravlje. Postoji više različitih oblika ovih bolesti, a najčešći su anoreksija nervoza i bulimija nervoza. U osnovi oba poremećaja jeste strah od hrane i strah od povećanja telesne mase. Kako bi izbegle neprijatno osećanje straha, obolele osobe koriste razne metode izbegavanja obroka i održanja adekvatne telesne mase: restrikcijom unosa hrane, preskakanjem obroka, preteranom fizičkom aktivnošću, namernim povraćanjem, kao i zloupotrebom lekova iz grupe laksativa i diuretika.

Primarijus dr Marija Đurović, psihijatar i supspecijalista psihoterapije, kaže da je ono što razlikuje pomenute poremećaje vrednost telesne mase obolele osobe. Oboleli od anoreksije nervoze su po pravilu pothranjeni, a niska telesna masa i gubitak menstrualnog ciklusa predstavljaju glavne dijagnostičke kriterijume za postavljanje dijagnoze ovog poremećaja, uz neke kriterijume kao što su strah od hrane, restrikcija obroka, preterana fizička aktivnost, preokupiranost mislima o hrani… Oboleli od bulimije nervoze su po pravilu normalno uhranjeni, ponekad i nešto veće telesne mase, uz očuvan menstrualni ciklus u najvećem broju slučajeva.

– U ostale poremećaje ishrane spadaju: atipični oblici anoreksije i bulimije nervoze, psihogeno povraćanje, kompulzivno prejedanje, sindrom noćnog jedenja i drugi. Veoma je važno razumeti da poremećaji ishrane nisu problemi sa hranom, apetitom, telesnom masom ili izgledom. Oni imaju svoje korene u niskom samopouzdanju i samovrednovanju, osećanju inferiornosti, stidu, preživljenoj traumi (racionalnoj ili iracionalnoj), stresu, i najčešće skrivaju simptome depresije ili anksioznosti – pojašnjava dr Đurović.

Simptomi bolesti se ispoljavaju u periodu adolescencije. Anoreksija nervoza se javlja u periodu rane adolescencije od 12 do 14 godine, a bulimija nervoza je češća u periodu srednje i kasne adolescencije, od 15 do 25 godine. Ređe se javljaju u odrasloj životnoj dobi, mada se kod ovih osoba verovatnije radi o ranije nedijagnostikovanom poremećaju ishrane.

Poremećaji ishrane mogu biti udruženi sa drugim bolestima iz sfere mentalnog zdravlja, poput opsesivno-kompulzivnog poremećaja, anksioznog poremećaja, depresije i poremećaja ličnosti. Anoreksija nervoza je najsmrtonosnija psihijatrijska bolest. Smrtni ishod nastaje usled suicida ili kao posledica teškog oštećenja telesnog zdravlja (zatajivanje srca, poremećaja elektrolita).

– Osnovni simptomi poremećaja ishrane su izražen strah od hrane i povećanja telesne mase, promenjen odnos prema hrani u smislu unosa koji je neadekvatan – restirktivna i jednolična ishrana, retki obroci, preskakanje obroka, neobičnosti u načinu konzumiranja hrane (vegetarijanska ili veganska ishrana), preokupiranost razmišljanjem o hrani, kalorijama, receptima i kuvanju, u većem delu vremena tokom dana. Oboleli mogu da se izgladnjuju, prejedaju pa namerno povraćaju, jedu samo određene namirnice, što zavisi od podtipa poremećaja. Ovi simptomi okupiraju veći deo psihičkog života obolele osobe, što vremenom dovodi do distanciranja od porodice, društva, popuštanja u školi i na fakultetu, pada opšte funkcionalnosti. Hrana i sve u vezi sa hranom postepeno počinje da dominira životom obolele osobe pa i njene porodice, i odnos sa hranom i prema hrani zamenjuje sve druge odnose u životu – navodi dr Đurović.

Naša sagovornica ističe da je najvažnije da se ove bolesti mogu lečiti i izlečiti, ali da je neophodno da se kod sumnje da je o njima reč, osoba javi na pregled lekaru – psihijatru, pedijatru ili internisti. Lečenje može biti ambulantno ili hospitalno, u zavisnosti od stanja obolele osobe. Lečenje podrazumeva prvenstveno stabilizaciju telesnog stanja – unošenje redovnih obroka i postepeno povećanje telesne mase, prekidanje epizoda prejedanja i namernog povraćanja, a potom psihoterapiju kako bi se radilo na onim faktorima koji su doveli do nastanka ovih poremećaja.

– U velikom broju slučajeva potrebna je i porodična psihoterapija. Poruka roditeljima i osobama bliskim nekom ko boluje od poremećaja ishrane je da ne gube vreme nadajući da će sve proći samo od sebe, već da potraže pomoć lekara čim primete neki od navedenih simptoma. U našoj zemlji lečenje se sprovodi u KBC „Dr Dragiša Mišović” u Bolnici za psihijatriju, Institutu za mentalno zdravlje, Klinici za dečju neurologiju i psihijatriju UKCS i Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić” – pojašnjava dr Đurović.

Veliki značaj ima i objavljivanje prvog priručnika o poremećajima ishrane kod nas, čija će promocija biti održana prekosutra u 18 sati u Kući Đure Jakšića u Skadarliji. Namenjen je, napominje dr Đurović, prvenstveno osobama obolelim od poremećaja ishrane i njihovim porodicama, a može biti od koristi i onima koji sumnjaju da imaju neki od ovih poremećaja. Dragocene informacije pronaći će i specijalizanti i lekari različitih specijalnosti.

– Treba se osvrnuti i na gojaznost. Različita evropska i svetska udruženja endokrinologa i lekara drugih specijalnosti, prepoznaju danas gojaznost kao hroničnu relapsirajuću bolest sa multipnim patofiziološkim aspektima. Gojaznost i poremećaji ishrane nisu bolesti u okviru iste dijagnostičke kategorije u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, ali su veoma povezani. Mnogi oblici poremećaja ishrane (sindrom noćnog jedenja, kompulzivno prejedanje) mogu dovesti do gojaznosti, a sa druge strane, gojaznost može biti faktor rizika za nastanak poremećaje ishrane, ali i uvod u mnoge ozbiljne, hronične bolesti: dijabetes tip 2, kardiovaskularne bolesti, šlog, određene karcinome, bolesti koštano-mišićnog sistema, teškoće vezane za reprodukciju. Brojna istraživanja su pokazala da je gojaznost povezana sa izrazitom stigmatizacijom gojaznih ljudi, što se posebno odnosi na žensku populaciju. Brojna istraživanja ukazuju da 20–60 odsto gojaznih pate od nekog psihijatrijskog poremećaja – dodala je dr Đurović.