Како победити страх од хране

Поремећаји исхране су комплексне болести које подједнако погађају ментално и телесно здравље. Постоји више различитих облика ових болести, а најчешћи су анорексија нервоза и булимија нервоза. У основи оба поремећаја јесте страх од хране и страх од повећања телесне масе. Како би избегле непријатно осећање страха, оболеле особе користе разне методе избегавања оброка и одржања адекватне телесне масе: рестрикцијом уноса хране, прескакањем оброка, претераном физичком активношћу, намерним повраћањем, као и злоупотребом лекова из групе лаксатива и диуретика.

Примаријус др Марија Ђуровић, психијатар и супспецијалиста психотерапије, каже да је оно што разликује поменуте поремећаје вредност телесне масе оболеле особе. Оболели од анорексије нервозе су по правилу потхрањени, а ниска телесна маса и губитак менструалног циклуса представљају главне дијагностичке критеријуме за постављање дијагнозе овог поремећаја, уз неке критеријуме као што су страх од хране, рестрикција оброка, претерана физичка активност, преокупираност мислима о храни… Оболели од булимије нервозе су по правилу нормално ухрањени, понекад и нешто веће телесне масе, уз очуван менструални циклус у највећем броју случајева.

– У остале поремећаје исхране спадају: атипични облици анорексије и булимије нервозе, психогено повраћање, компулзивно преједање, синдром ноћног једења и други. Веома је важно разумети да поремећаји исхране нису проблеми са храном, апетитом, телесном масом или изгледом. Они имају своје корене у ниском самопоуздању и самовредновању, осећању инфериорности, стиду, преживљеној трауми (рационалној или ирационалној), стресу, и најчешће скривају симптоме депресије или анксиозности – појашњава др Ђуровић.

Симптоми болести се испољавају у периоду адолесценције. Анорексија нервоза се јавља у периоду ране адолесценције од 12 до 14 године, а булимија нервоза је чешћа у периоду средње и касне адолесценције, од 15 до 25 године. Ређе се јављају у одраслој животној доби, мада се код ових особа вероватније ради о раније недијагностикованом поремећају исхране.

Поремећаји исхране могу бити удружени са другим болестима из сфере менталног здравља, попут опсесивно-компулзивног поремећаја, анксиозног поремећаја, депресије и поремећаја личности. Анорексија нервоза је најсмртоноснија психијатријска болест. Смртни исход настаје услед суицида или као последица тешког оштећења телесног здравља (затајивање срца, поремећаја електролита).

– Основни симптоми поремећаја исхране су изражен страх од хране и повећања телесне масе, промењен однос према храни у смислу уноса који је неадекватан – рестирктивна и једнолична исхрана, ретки оброци, прескакање оброка, необичности у начину конзумирања хране (вегетаријанска или веганска исхрана), преокупираност размишљањем о храни, калоријама, рецептима и кувању, у већем делу времена током дана. Оболели могу да се изгладњују, преједају па намерно повраћају, једу само одређене намирнице, што зависи од подтипа поремећаја. Ови симптоми окупирају већи део психичког живота оболеле особе, што временом доводи до дистанцирања од породице, друштва, попуштања у школи и на факултету, пада опште функционалности. Храна и све у вези са храном постепено почиње да доминира животом оболеле особе па и њене породице, и однос са храном и према храни замењује све друге односе у животу – наводи др Ђуровић.

Наша саговорница истиче да је најважније да се ове болести могу лечити и излечити, али да је неопходно да се код сумње да је о њима реч, особа јави на преглед лекару – психијатру, педијатру или интернисти. Лечење може бити амбулантно или хоспитално, у зависности од стања оболеле особе. Лечење подразумева првенствено стабилизацију телесног стања – уношење редовних оброка и постепено повећање телесне масе, прекидање епизода преједања и намерног повраћања, а потом психотерапију како би се радило на оним факторима који су довели до настанка ових поремећаја.

– У великом броју случајева потребна је и породична психотерапија. Порука родитељима и особама блиским неком ко болује од поремећаја исхране је да не губе време надајући да ће све проћи само од себе, већ да потраже помоћ лекара чим примете неки од наведених симптома. У нашој земљи лечење се спроводи у КБЦ „Др Драгиша Мишовић” у Болници за психијатрију, Институту за ментално здравље, Клиници за дечју неурологију и психијатрију УКЦС и Институту за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић” – појашњава др Ђуровић.

Велики значај има и објављивање првог приручника о поремећајима исхране код нас, чија ће промоција бити одржана прекосутра у 18 сати у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији. Намењен је, напомиње др Ђуровић, првенствено особама оболелим од поремећаја исхране и њиховим породицама, а може бити од користи и онима који сумњају да имају неки од ових поремећаја. Драгоцене информације пронаћи ће и специјализанти и лекари различитих специјалности.

– Треба се осврнути и на гојазност. Различита европска и светска удружења ендокринолога и лекара других специјалности, препознају данас гојазност као хроничну релапсирајућу болест са мултипним патофизиолошким аспектима. Гојазност и поремећаји исхране нису болести у оквиру исте дијагностичке категорије у Међународној класификацији болести, али су веома повезани. Многи облици поремећаја исхране (синдром ноћног једења, компулзивно преједање) могу довести до гојазности, а са друге стране, гојазност може бити фактор ризика за настанак поремећаје исхране, али и увод у многе озбиљне, хроничне болести: дијабетес тип 2, кардиоваскуларне болести, шлог, одређене карциноме, болести коштано-мишићног система, тешкоће везане за репродукцију. Бројна истраживања су показала да је гојазност повезана са изразитом стигматизацијом гојазних људи, што се посебно односи на женску популацију. Бројна истраживања указују да 20–60 одсто гојазних пате од неког психијатријског поремећаја – додала је др Ђуровић.