Obezbeđenje prava na osiguranje zaposlenih

Iako osiguranje zaposlenih od povreda i bolesti na radu postoji, postojeća zakonska regulativa nije dovoljna.To nije dobro ne samo za zaposlene, već ni za državu ni za društvo u celini, jer radna nesposobnost kao posledica povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, ne samo što dovodi do izgubljene dobiti za zaposlenog, poslodavca i državu, već predstavlja i veliki finansijski pritisak na socijalno i zdravstveno osiguranje. Poslodavci, koji smatraju da nije potrebno da osiguraju svoje zaposlene, iako je Zakonom o zdravlju i bezbednosti na radu to propisano kao obaveza, ne trpe nikakve sankcije ni kaznene, a ni one u smislu obavezne naknade materijalne i nematerijalne štete zaposlenom.

 Na žalost, naša sudska praksa još nije shvatila da iznosi koji se u proseku dosuđuju na ime naknade ove štete nisu dovoljni često ni za lečenje i rehabilitaciju, a kamoli za uspostavljanje ranijeg materijalnog stanja zaposlenog. U slučaju i da je naknada relativno adekvatna, kako se to kaže, pravična, ona po pravilu stiže kasno s obzirom na dužinu sudskih postupaka. U situacijama kada ne postoji dovoljno obezbeđenje prava radnika na uplatu doprinosa po obaveznom socijalnom osiguranju, niti faktičkog sprovođenja odredbi Zakona o radu, mnogi poslodavci ne plaćaju redovno ili uopšte ove doprinose, ne prijavljuju zaposlene, koji zbog egzistncije prihvataju takav odnos, što opet spada u posebnu vrstu mobinga, u uslovima kada inspekcija rada, ne samo da nema dovoljno ovlašćenja, već ni volje, da postupa po zahtevima radnika ( koji se po novoj trminologiji zovu zaposleni), a to sve jako otežava ostvarivanje prava na invalidsku penziju, ili naknadu za telesno oštećenje.

Posebno su ugrožene kategorije radnika u građevinarstvu, naročito u poslednje vreme, kada se građevinski radnici zapošljavaju po ugovoru o delu, nekada i bez posebnog pismenog ugovora, jer je dovoljno za postojanje građevinskog preduzeća da bude registrovano u APR registru, sa jednim osnivačem i jednim direktorom, i uplaćenih 250 evra u dinarskoj protivuvrednosti. Mnogi radnici su prilikom privatizacije društvenih preduzeća otpušteni kao tehnološki višak, da bi umesto njih posao obavljali drugi radnici po ugovoru o delu ili poslovno tehničkoj saradnji sa drugim preduzećima, bez dovoljnog obezbeđenja njihovih prava u slučaju povrede na radu, kao i prava na obavezno socijalno osiguranje i osiguranje za slučaj povrede na radu ili profesionalnog oboljenja.