Sloga jača od svih nedaća

Elemir – Na nadgrobnom spomeniku Savki i Peri Latinović dominira neobična skulptura u kojoj se 13 stubova savijaju jedan prema drugom i oni predstavljaju njihovu decu koja su ga i podigla. Latinovići su došli iz Bosanske Krajine, „vozom bez voznog reda”. U porodici, najbrojnijoj u Elemiru, bilo je dvanaestoro dece, a trinaesto je rođeno ovde. U koloni koja je stigla u ovo banatsko selo bilo je više takvih familija. Radivoj Latinović je imao tri godine, kao najmlađi od sedmoro muške dece, pa ne pamti detalje kad su krenuli na dugo putovanje prema Banatu. U sećanje su mu se urezali bučni avioni bombarderi, a njihov zloslutni zvuk iz poslednjih dana Drugog svetskog rata još i danas nije iščezao iz glava onih koji su tada bili deca, a danas su u poodmakloj dobi. Ostali detalji iz ranog detinjstva u Bosni su izbledeli. Više je o njemu saznao iz priča starijih. Pero i Savka su u ratu izgubili sina, kome se ne zna za grob. Otac Pero imao je dva sina iz prvog braka.

– Oni su se zatekli u logoru u Nemačkoj gde su preživeli, a jedan je otišao u Australiju. Tamo je radio u štofari. Kad smo se smestili u Elemiru, stizali su nam od njega paketi sa štofom od koga nam je majka krojila odela, a za sestre haljine – priča Radivoj koga u selu zovu Ratko. On se seća detalja iz života kolonističke dece. Otac je bio vredan i strog, a majka vredna i brižna. Svi dečaci su završili zanate, a devojke su se raznim veštinama učile na večernjim tečajevima. Uglavnom su se svi izborili za hleb, i svi su izgradili nove kuće pomažući jedni drugima. Nije se živelo u izobilju, ali nisu bili ni gladni. Kolonistima je dodeljeno jutro zemlje po glavi. Na toj zemlji Latinovići su gajili kukuruz i pšenicu, a žitarice su vozili u Ečku, udaljenu desetak kilometara, na mlevenje. Najpotrebnije im je bilo brašno, za hleb i pite. Tako se izbegavala glad. Stanje se popravilo kada su se domogli prve krave, tad je bilo mleka i sira.

– Ja sam učeći za ložača, naučio i bravariju, zavarivanje, instaliranje kupatila, elektriku i svim tim zanatima sam se bavio. Kad sam služio vojsku dozvole za izlazak ustupao sam za sitne pare vojnicima. Imao sam dvostruku korist, uštedeo bi neki dinar, a nisam trošio jer nisam izlazio u grad. Po mom dolasku iz vojske moji su se radovali takođe iz dva razloga – zato što sam se pojavio i zato što sam bio u novom odelu za koje nisam tražio novac. Kako da tražim kad sam znao da žive skromno – priseća se Ratko, koji je armiju služio na moru, ali se u njemu nije ni jednom okupao jer nije hteo da troši pare za izlazak.

Ističe kako je zahvaljujući znanju više zanata u mnoštvu elemirskih kuća uradio kupatila, a u isto vreme je bio ložač u raznim fabrikama, najduže u zrenjaninskoj bolnici. Valjda zahvaljujući genetici, brojna deca Latinovića bila su marljiva. Pomažući jedni drugima, svi su izgradili nove kuće. Slično je bilo i u drugim višečlanim elemirskim porodicama pristiglim iz Bosanske Krajine. Da se izbore sa siromaštvom morali su biti vredni i složni. Tako je i spomenik na groblju simbol sloge i jedinstva, koji su ih izvukli iz siromaštva, objašnjava Ratko.