Слога јача од свих недаћа

Елемир – На надгробном споменику Савки и Пери Латиновић доминира необична скулптура у којој се 13 стубова савијају један према другом и они представљају њихову децу која су га и подигла. Латиновићи су дошли из Босанске Крајине, „возом без возног реда”. У породици, најбројнијој у Елемиру, било је дванаесторо деце, а тринаесто је рођено овде. У колони која је стигла у ово банатско село било је више таквих фамилија. Радивој Латиновић је имао три године, као најмлађи од седморо мушке деце, па не памти детаље кад су кренули на дуго путовање према Банату. У сећање су му се урезали бучни авиони бомбардери, а њихов злослутни звук из последњих дана Другог светског рата још и данас није ишчезао из глава оних који су тада били деца, а данас су у поодмаклој доби. Остали детаљи из раног детињства у Босни су избледели. Више је о њему сазнао из прича старијих. Перо и Савка су у рату изгубили сина, коме се не зна за гроб. Отац Перо имао је два сина из првог брака.

– Они су се затекли у логору у Немачкој где су преживели, а један је отишао у Аустралију. Тамо је радио у штофари. Кад смо се сместили у Елемиру, стизали су нам од њега пакети са штофом од кога нам је мајка кројила одела, а за сестре хаљине – прича Радивој кога у селу зову Ратко. Он се сећа детаља из живота колонистичке деце. Отац је био вредан и строг, а мајка вредна и брижна. Сви дечаци су завршили занате, а девојке су се разним вештинама училе на вечерњим течајевима. Углавном су се сви изборили за хлеб, и сви су изградили нове куће помажући једни другима. Није се живело у изобиљу, али нису били ни гладни. Колонистима је додељено јутро земље по глави. На тој земљи Латиновићи су гајили кукуруз и пшеницу, а житарице су возили у Ечку, удаљену десетак километара, на млевење. Најпотребније им је било брашно, за хлеб и пите. Тако се избегавала глад. Стање се поправило када су се домогли прве краве, тад је било млека и сира.

– Ја сам учећи за ложача, научио и браварију, заваривање, инсталирање купатила, електрику и свим тим занатима сам се бавио. Кад сам служио војску дозволе за излазак уступао сам за ситне паре војницима. Имао сам двоструку корист, уштедео би неки динар, а нисам трошио јер нисам излазио у град. По мом доласку из војске моји су се радовали такође из два разлога – зато што сам се појавио и зато што сам био у новом оделу за које нисам тражио новац. Како да тражим кад сам знао да живе скромно – присећа се Ратко, који је армију служио на мору, али се у њему није ни једном окупао јер није хтео да троши паре за излазак.

Истиче како је захваљујући знању више заната у мноштву елемирских кућа урадио купатила, а у исто време је био ложач у разним фабрикама, најдуже у зрењанинској болници. Ваљда захваљујући генетици, бројна деца Латиновића била су марљива. Помажући једни другима, сви су изградили нове куће. Слично је било и у другим вишечланим елемирским породицама пристиглим из Босанске Крајине. Да се изборе са сиромаштвом морали су бити вредни и сложни. Тако је и споменик на гробљу симбол слоге и јединства, који су их извукли из сиромаштва, објашњава Ратко.