Zašto Nemci ne uče na svojim greškama

Padom Berlinskog zida za Nemačku se otvorio prostor da, ekonomski i politički veoma jaka, skine sa sebe teret prokazanog i odgovornog za strahote Drugog svetskog rata. To joj nije uspelo jer svet dobro pamti.

U bombardovanju Jugoslavije Berlin je upotrebio svoje oružane snage prvi put nakon pada fašizma. Za Nemačku učešće u događajima na području bivše SFRJ, posebno prilikom agresije na Jugoslaviju 1999, svakako predstavlja „smenu epoha”.

Učešće u agresiji na Jugoslaviju niti je bilo legalno niti legitimno. Učinjeno je suprotno Povelji UN, a time i suprotno ustavu Nemačke. Iako Nemačka nije bila glavni protagonista agresije na Jugoslaviju, ona se time afirmisala kao „evropska vojna sila”. S obzirom na istorijsko nasleđe, trebalo je da Nemačka ima veliku dozu opreza prilikom odlučivanja o učešću u vojnim operacijama van svojih granica. Nažalost, ona je taj „oprez” podredila cilju prelaska u „novu epohu”, u kojoj postoji ogroman rizik da ponovi greške iz prošlosti, koje su sve, pa i Nemačku, skupo koštale.

Nemačka je odgovorna za mnoge strahote Drugog svetskog rata, agresiju, brojne ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, posebno Holokaust. U definiciji genocida kao zločina nad zločinima sažet je opis načina na koji je Nemačka postupala na okupiranim teritorijama tokom Drugog svetskog rata. Izgubivši rat, ona je stavljena pod okupaciju SAD, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i Sovjetskog Saveza. Cilj je bio da se spreči naoružavanje Nemačke i povratak agresorskoj politici. Čak je i prethodnica današnje EU – Zajednica za ugalj i čelik – formirana je kako bi se kontrolisala proizvodnja neophodna za razvoj vojne industrije, odnosno da bi se sprečilo da se Nemačka naoruža i započne neki novi oružani sukob.

Ona danas kao konj u padoku, rže i hoće da što pre započne ratnu trku.

Nije samo Dimitrij Medvedev ta koji tvrdi da se Nemačka sprema za rat sa Rusijom. Njegova izjava dolazi nakon otkrića da je Rusija prisluškivala nemačke vojne zvaničnike.

Transkript razgovora visokih oficira Bundesvera koji su, kako se navodi, razmatrali napad na Krimski most nemačkim raketama „taurus” i predložili načine na koje bi rakete mogle da se koriste u Ukrajini.

O planovima su diskutovali načelnik Odeljenja operacija i obuke ratnog vazduhoplovstva Frank Grefe, inspektor ratnog vazduhoplovstva Ingo Gerharc i saradnici centra vazdušnih operacija Fenske i Fronštate.

Svet je saznao da su američke i britanske trupe odavno u Ukrajina a da nemački vojni specijalci  baš ozbiljno se bave ratnim igrama u ovoj zemlji.

Šolc nije ubedljiv kad govori da neće slati rakete dugog dometa “taurus” u Ukrajinu. Ministar vojni Pistorijus kaže da još nije doneta politička odluka. Znači li da će bbiti doneta, tajno, a ona podrazumeva da šalju i vojne stručnjake koji umeju da rukuju jer Ukrajinci to ne znaju.

Slaće ih, slaće vojnike, a zataškavanje je po sličnom modelu kao i sa Minskim sporazumom, sklopljenim da bi se dobilo u vremenu. I da se Nemačka bolje pripremi za rat. Kako onda verovati nemačkim političarima kad ih ratne ambicije ne prolaze nego su sve veće.

Danas se sve u svetu ubrzano menja. Kolaps kijevskog režima više nije utopijska misao. Ali kako god bilo, nemački „pauk u tegli” je nervozan.

Nemci ne kriju da se spremaju za rat, navodno odbrambeni pa će „morati da ulažu u sve, od municije do svega ostalog u velikim razmerama: transport i punjenje aviona, protivvazdušnu odbranu, sisteme komande i kontrole i obaveštajne platforme, od satelita do dronova. Zato integrišu svoju odbrambenu industriju, vojsku popunjavaju pridošlicama koji imaju samo boravak, podižu poreze da bi popunili “specijalne fondove”. Umesto miroljubive retorike, političari sve više koriste ratnu. Kao da su zaboravili ratne poraze, kao da ne izvlače pouke iz svojih kobnih istorijskih grešaka.