Privredni bum u prestonici pršute

Užice – Do pre koju godinu, Mačkat, podno Zlatibora, bio je znan kao neveliko selo dobrih domaćina, uglavnom stočara, pored puta što vodi ka Užicu. Odvajkada čuven po najboljoj pršuti i pečenoj jagnjetini, kafanama u nizu (kraj kojih se na ražnju okreće jagnje), Mačkat poslednjih godina doživljava brz privredni razvoj, ali se pršute i jagnjetine – nipošto ne odriče.

Selo ima blizu 250 kuća i oko 700 žitelja, a predstavlja, pored turizma, jednu od okosnica razvoja čajetinske opštine. Firme ovde niču češće nego drugde, otvaraju ih i ovdašnji stanovnici i došljaci iz okoline. Trenutno je u Mačkatu petnaestak preduzeća i tri puta više zanatskih radnji i preduzetnika.

– Ta preduzeća se bave preradom mesa i mleka, ugostiteljstvom, ali i izradom metalnih konstrukcija, proizvodnjom nameštaja, betonskih elemenata, lovačke municije i nizom drugih delatnosti, a zapošljavaju više stotina radnika. Neka od njih su nastala iz porodičnih radionica. Koriste savremenu opremu, moderne mašine, tehnologiju – objašnjava nam zamenik predsednika opštine Čajetina Milan Lazović.

Dok se nekad iz Užica na posao išlo u fabrike u Sevojnu ili Braneškom polju, danas oko 300 radnika svakodnevno putuje do Mačkata i nazad. A kako je krenulo, možda ih vremenom bude i više.

– Mačkat se ubrzano razvija, privatna inicijativa cveta, pa i građevinskom zemljištu raste cena. Zlatibor je blizu, pa se sve više meštana okreće i razvoju seoskog turizma: grade drvene kuće apartmanskog tipa, bungalove za smeštaj gostiju. Ovde ima šta da se vidi i proba: od idiličnih prizora livada i pašnjaka, seoske crkve i škole koje su stare vek i po, crkvenog hora, jednog od retkih u srpskim selima, kamenog dvorca, do opštepoznate pršute i vruće jagnjetine – kaže Lazović, dodajući da je ovo jedno od retkih planinskih sela gde se povećava natalitet i broj sklopljenih brakova.

Pričaju da se u letnjoj sezoni, kad je i poseta Mačkatu najveća, u ovdašnjim kafanama svakog dana pojede pedesetak jagnjadi, iako je pečenje ovde i za četvrtinu skuplje nego drugde – od 1.200 do 1.500 dinara po kilogramu. Ali, ljubitelji jagnjećeg pečenja, a ponajviše oni koji idu magistralom ka Zlatiboru i moru, mačkatske kafane prosto opsedaju i za cenu ne pitaju. Naravno, mačkatski „brend na ražnju” „othranio” je generacije političara svih nivoa vlasti, a ni ovi današnji u tome nisu izuzetak.

A od jagnjetine još je čuvenija pršuta iz ovog sela. Kažu ovde, nema bolje od Zlatibora do Tihog okeana, da je na mnoge dvorove zato stigla. Mačkaćani tumače da joj posebnost daje razmeđe klima, osoben miris trava, sudar vetrova. Domaćini je prave na tradicionalan način, a svoje umeće predstavljaju na popularnoj „Pršutijadi”, koja se minulih devet godina, uvek u januaru, u ovdašnjoj crkvenoj porti održava i okupi i po 20.000 gostiju.

Ima u Mačkatu i manjih i većih proizvođača suvomesnatih proizvoda. Po kvalitetu i količinama pročule su se poslednjih godina porodice Stojanović, Šopalović i još neke, a firma „Zlatiborac”, koja više od 120 godina neguje ovu proizvodnju kao porodičnu tradiciju, i najveće trgovinske kuće i najpoznatije beogradske hotele redovno snabdeva, a ni izvoz ne zanemaruje.